ЈЕДНО ПИТАЊЕ - ЈЕДАН ОДГОВОР

ДР ВЛАДЕТА ЈЕРОТИЋ: Да ли смо стрпљиви као народ?

2389

Питате ли Ви то мене што Вам збиља није довољно јасно какав смо народ, или што од мене очекујете одговор психотерапеута, на питање како лечити себе (нестрпљивог)?

Не знам да ли смо баш најнестрпљивији народ на свету, али видим, чујем, знам (као и Ви уосталом) да наше нестрпљење води до животне угрожености. Подсећам да нас је Јован Цвијић давно, тачно и неумитно окарактерисао као ,,виолентне Динарце“, уздржавајући се (као научник) од било каквог субјективног суда оваквог одређивања српског карактера.

Нестрпљиви су, па и жестоки многи медитерански народи, али ми се од њих ипак у много чему разликујемо. Наша нестрпљивост, наиме, није доброћудна, хумористична или весела, као што је нестрпљивост Италијана или Грка. Наша нестрпљивост, нажалост, најчешће је прекомерна, горопадна, насилна. Уперена је против другог човека, мада ретко да не озледи и нестрпљивог агресора.

Није место да истражујемо порекло овакве наше деструктивне и самодеструктивне нестрпљивости. Довољно је да кажем да је она делом урођена, а делом стечена карактера. Можда смо такви били и у прапостојбини, пре доласка на Балкан, а можда смо такви постали услед мешања са изразито агресивним монголским народима (Авари, Турци), или нас је такве, ратоборне и ,,херојске“ учинила ,,идентификација са агресором“, скоро непрекидни ратови који су претили, каткад, истребљењем или изумирањем народа.

Може ли се лечити злоћудна нестрпљивост? Ако је она урођена карактерна црта неког човека или једног народа (конкретно српског), помоћи нема (,,помоћи нам нема, али ћемо ипак преживети“, зар не?). ,,Јеси ли видио човека нагла у бесједи својој? Више има надања од безумна него од њега“ (Приче Соломонове).

Уколико је наше нестрпљење мањим делом урођено, већим делом стицано кроз векове (наслеђе стечених особина, додуше, није доказано!) можда и има помоћи. Како, говорићемо другом приликом.