Супруга краља Александра Карађорђевића, краљица Марија рекла је посилном да по сваку цијену настоји да краљ у Француској стално носи челичну кошуљу, што га може спасити ако неки атентатор покуша да пуца у њега.
„Kраљев момак“ се, држећи металну заштитну кошуљу у рукама за обје ивице, обратио свом владару:
– Ваше величанство, краљица је рекла…
Као што је „момак“ Зечевић доцније испричао, југословенски монарх је одлучно одбио да обуче ту кошуљу:
– Остави то, Зеко, не умире се без судњега дана!
Два дана раније, приликом испловљавања из луке Зеленика у Боки которској, краљ је скинуо са лијеве руке велики прстен, од којег се иначе није одвајао. Прстен је, према предању, припадао цару Душану и служио је као амајлија, јер је на њему писало на старословенском: „Ко га носи, Бог помози“. Александар га је, међутим, скинуо, пружио краљици и нехајно рекао: „Узми ово, смета ми.“
Још један истинит догађај могао се тумачити као злокобно предсказање. Прије укрцавања на брод, краљ је 6. октобра, у пратњи Мује Сочице, бана Зетске бановине, и Гаврила Дожића, митрополита цетињског, посјетио манастир Савину код Херцег Новог. Хтио је да види жезло Светог Саве похрањено у том манастиру. На његово велико разочарање, игуман га је обавијестио да је жезло неколико дана раније однесено у Котор за припрему некакве изложбе. Краљ је запалио двије свијеће, изашао из манастира и пришао звонику, узео уже објема рукама и почео да звони. Уместо да звоне добродошлицу, звона су звонила као да је неко умро.
„Ова чудна појава цијелу је пратњу следила и на све присутне оставила тежак утисак“, пише у мемоарима митрополит Дожић. „Ми смо то наше узбуђење сакрили од краља да га не бисмо онерасположили на његовом путовању. Пошто смо га испратили до ‘Дубровника’, гдје се укрцао, ја сам се са баном вратио и успут смо у колима рђаво предвиђали краљево путовање, нарочито овај судбоносни случај са мртвачким звоњењем.“
Поред тога, Александар је, поздрављајући се са кнезом Павлом, рекао брату од стрица да се његов тестамент налази у два запечаћена писма, једно адресирано на краљицу Марију, а друго на предсједника Владе.
Можда је Александар Карађорђевић превише вјеровао у своју „срећну звезду“, рачунајући да ће избјећи атентат као непуних годину дана раније, 16. децембра 1933. године у Загребу, када је дошао у главни град Савске бановине да прослави своју породичну славу. На улицама Загреба је врило, а нарочито је било уочљиво присуство младог свијета.
Павелић и његове усташе су закључили да би то био погодан моменат за атентат. Формирали су два тима одабраних терориста. Ове групе су предводила двојица младих усташа – прву Петар Ореб, из италијанског логора, а другу Иван Херенчић, из Јанка Пусте у Мађарској. Павелић је атентаторима обећао 500.000 лира ако успјешно обаве посао.
Ореб је са два члана свог тима био обучен у скијашко одело, а његови другови су имали и скије. План је био врло једноставан. У тренутку када би краљ наишао, двојица теориста би потрчала напред и бацила би скије према краљевим колима. У том метежу Ореб је требало да баци бомбу и пиштољем докрајчи краља. Епилог – двојица убијених усташа, а остали су се разбјежали и склонили у Мађарску. Ореб је покушао да се прикрије у једној циганској черги, али је убрзо ухапшен и суђено му је за покушај атентата.
Одмах по доласку брачног краљевског пара на Блед, појавила се и грофица Нађа. Грофица врачара, омалена старица збрчканог лица, дрхтавих руку и сугестивног орловског погледа, није прогнозирала ружичасту будућност краљу. Споменута Мирка Грујић, краљичина дружбеница, тврдила је да је њена господарица проплакала цијелу ноћ после вечери када је грофица Нађа у трансу изговорила: „Краља вреба смрт на точковима, а краљица никако не треба да путује водом“, и након тога била изнијета из краљевих одаја. „Господар се затворио у свој кабинет и цио дан нити је јео, нити пио. Само је нешто писао, цијепао и писао …“ – причала је Грујићева.
Уочи поласка за Марсељ, када је стигла метеоролошка прогноза која је наговјештавала узбуркано море и велике таласе, краљица је одустала од путовања бродом, а краља је, ипак, задесила смрт на точковима аутомобила. Све то може да спада у ред наше склоности ка митоманији после неког великог трагичног догађаја.
Занимљиво је запажање министра Двора, које не спада у случајеве „подгријевања“ народне маште. Припремајући гардеробу за пут, краљица је понијела дубоку црнину за случај нечије смрти и посебних церемонија: „Да ли сама, или са знањем краља? Да ли спонтано или после разговора о свим могућим случајностима?“, питао се министар Антић.
Да ли је краљ наслућивао шта му се спрема?
Да му се ради о глави, знао је из многобројних извјештаја, а осјећао је то и инстинктивно. Често је говорио: „Мисли ли ко да нисам свјестан опасности којима се излажем? Ја знам да могу да погинем. То може да буде несрећа за мене и за моју породицу, али то није важно. Ја нисам на челу државе да сједим скрштених руку и водим рачуна о своме животу. Краљ мора да извршава задатке.“ Није крио да има предосјећај да му се спрема убиство и наглашавао је да ће у то бити умијешани „италијански прсти“.
Александар је слао поруке краљици Марији: „Ја не бих могао да имам жену која се боји, али те сада молим да непрестано будеш опрезна кад излазиш са децом: они који желе моју смрт, могли би такође да вас нападну.“ При повратку из Софије, рекао је енглеском амбасадору Невилу Хендерсону, када га је овај упитао да ли се плаши атентата: „Никад на то нисам ни помислио док сам био у Бугарској. Таква ми се ствар пре може догодити у Француској.“
Извор: Вечерње Новости
