Вјеронаука у Великој Британији има једнак положај у односу на темељне предмете националног научно-наставног програма. Школе које финансира држава, обавезне су да организују наставу из вјеронауке. Тек толико да знају неки у Црној Гори који до сад нијесу знали какав је положај вјеронауке у једном од најбољих школских система у свијету
Пише: Драгољуб Павићевић (дописник „Седмице“ из Лондона)
Енглеска црква увијек се бавила образовањем у многим облицима, а историја црквених школа започела је 1811. године када је основано Национално друштво за промоцију образовања.
Данас отприлике четвртина свих основних школа на Острву утемељена је од стране Енглеске цркве путем које настоје пружити највиши могући стандард образовања у партнерству с државом.
Око 4700 основних и средњих школа носи у називу и “Church of England School”.
У Британији, дјеца су упозната с много различитих вјера. Вјеронаука (предмет се зове “Religious education”) изборни је предмет, може се тако рећи.
Школе које финансира држава обавезне су да организују наставу из вјеронауке, али сви ученици нијесу обавезни да похађају тај предмет. Тренутно родитељи могу затражити да њихова дјеца не похађају часове сексуалног и религијског образовања.
Велс од 2022. године уводи обавезни предмет “Religious education” и мораће сви ученици да похађају наставу.
Вјеронаука овдје има за циљ помоћи ученицима развити знање о главним свјетским вјерским традицијама и свјетоназорима, те промовисати толеранцију и разумијевање.
Тзв. ‘отворено’ вјерско васпитање произашло је из хришћанског конфесионализма, намијењено је промоцији вјерске писмености без давања одређене вјерске перспективе. Ова врста вјеронауке наишла је на критике јер, тврди се, не постоји неутрална перспектива из које би се могле проучавати религије, а било која врста обавезног школовања вјеројатно ће утицати на формирање вјерског идентитета ученика.
Вјеронаука је јединствена у школском научно-наставном плану, јер није ни основни ни темељни предмет, али Закон о образовању из 1988. године каже да „Вјеронаука има једнак положај у односу на темељне предмете националног научно-наставног програма.“
Вјеронаука се учи у школи јер чини главни допринос образовању дјеце и младих. У најбољем је случају интелектуално изазовно и особно обогаћује. Помаже младим људима да развијају увјерења и вриједности и промовише врлине поштовања и емпатије које су важне у нашем разноликом друштву. Подстиче цивилизовану и аргументоване расправе, а ученицима помаже да схвате мјесто религије и вјеровања у савременом свијету.
Покушава разјаснити изазовна питања о смислу и сврси живота, увјерењима, себи и питањима исправног и неправде, преданости и припадности.
Развија знање и разумијевање ученика о хришћанству, другим главним религијама и вјерским традицијама које третирају та питања, подстичући личну рефлексију и духовни развој.
Подстиче ученике да истражују властита увјерења (вјерска или нерелигиозна), у свјетлу онога што уче, док испитују питања вјерских увјерења и вјере и како она утичу на личну, институционалну и социјалну етику; и да изразе своје одговоре.
Вјеронаука учи развијати поштовање према другима, укључујући људе различитих вјера и увјерења, и помаже у борби против предрасуда.
Вјеронаука позива ученике да размотре своје одговорности према себи и другима и истраже како би могли допринијети својим заједницама и ширем друштву. Подстице емпатију, великодушност и саосјећање.
Спољњи сарадници из заједнице, на примјер локално свештенство, дају вриједан допринос програму вјеронауке, као и посјети богомољама. Њихов допринос овдје се пажљиво планира и назире, како би се уклопио у програм и надопунио.
Учитељи су увијек присутни током ових сесија и одговорни су за учинковито испуњење програма вјеронауке.
Вјеронаука пружа посебне могућности за промоцију етоса поштовања других, разјашњене стереотипа и изградњу разумијевања других култура и вјеровања, те придоноси подстицању позитивног и инклузивног школског етоса који промовише демократске вриједности и људска права.
