МОЈ НОВИНАРСКИ ПОДВИГ

ДАНКО ВАСОВИЋ: Како сам постао државни непријатељ!

2671

Пошто је, 1986. године, у Вечерњим Новостима, открио нацистичку прошлост Курта Валдхајма, секретара Уједињених нација и предсједника Аустрије, Данко Васовић је, по налогу Предсједништва СФРЈ, прогањан од стране Удбе, остао без посла, покушали су да га убију, да би компанија „Новости“, прије неку годину, признала грешку и уручила му своју највећу награду

 Пише: Донко Ракочевић

Данку Васовићу је новинарство у генима. Мајка Ксенија му је била новинар у Омладинском покрету, а отац Радуле у Танјугу, Младости и Борби, док му је дјед по мајци, Ђорђије Кљакић, био директор штампарије у којој је 1944. године штампан први број „Побједе“. Још као дијете је често походио редакције гдје му је радио отац, а професионално je почео да ради са 23 године, у Вечерњим Новостима, пошто је у међувремену био успјешан падобранац и сарадник у „Спорту“ и „Младости“.

-И у старту сам имао текстова који су изазивали велику пажњу, али на причу каријере сам чекао десет година – каже Данко Васовић. – Наиме, 6. марта 1986. године, „Њујорк Тајмс“ је објавио фотографију Курта Валдхајма у њемачкој униформи. Та фотографија је иначе снимљена 22. маја 1943. године на подгоричком аеродрому. Нијесам губио вријеме, одлучио сам да одмах одлетим за Беч и интервјуишем Вајдхајма, и то без дозволе главног уредника Вечерњих Новости. Продао сам два вриједна тениска рекета, и купио авионску карту.

Валдхајм је намјеравао да се исповиједи „Њујорк Тајмсу“, али је Данко успио да га убиједи да то учини за најтиражнији југословенски лист. Демантовао је да је учествовао у отпремању цивила са Козаре у логор Јасеновац, али је свеједно интервју објављен у Вечерњим Новостима, 13. марта 1986. године, изазвао свјетску пажњу.

-Све светске агенције су пренијеле мој интервју са Валдхајмом  – истиче Васовић. – Недвосмислено сам утврдио да је Валдхајм учествовао у упућивању цивилног становништва са Козаре (70.000 лица, од којих 22.000 дјеце) у Сабирни центар у Костајници. Десетак дана после интервјуа, објавио сам у Новостима државни документ ФНРЈ о проглашењу Валдхајма за ратног злочинца. Вјеровали или не, Павелић је одликовао Валдхајма, а 30 година касније учинио је то и Јосип Броз Тито.

Иако је Тито умро 1980. године, титоизам и комунизам су и даље били јаки у Југославији и Србији и 1986. године када је избила афера Валдхајм, а Југославија је имала одличне односе са Аустријом чији је Валдхајм био предсједник. А посебно је била јака Удба, која је из самог државно врха добила налог да се обрачуна са новинаром Васовићем који је „нанио штету угледу Југославије и дипломатским односима са пријатељском Аустријом“, како је стајало у једном документу Предсједништва СФРЈ до којег је Данко успио да дође.

-На мене је покренута свеобухватна хајка, покушали су да ме убију 5. децембра 1991. године, марта 1992. године сам најурен из Новости, држава је формирала стручну комисију која је добила задатак да демантује моје наводе о Валдхајму. Постао сам државни непријатељ број 1. И вјероватно би поново организивали атентат на мене, али ме спасило познанство моје мајке са савезним министром полиције Тором Ћулафићем.

Прва вијест у вечерњем дневнику Телевизије Београд, у сриједу, 10. фебруара 1988. године, гласила је да је комисија састављена од историчара, архивиста и других експерата коју су формирали надлежни југословенски органи, дошла до закључка да ‘брзојавка’ која се односи на улогу Курта Валдхајма у транспорту заробљеног народа са Козаре, није аутентичан докуменат.

„Оригиналан је и папир и печат и потпис извјесног Драгојлова, али је текст откуцан на машини чешке производње која се није могла наћи у продаји прије 1949, дакле седам година пошто се догодила козарачка трагедија на коју се телеграм односи“, стајало је у извјештају Комисије.

-Тог 10. фебруара 1988. године сам, у ствари, дефинитивно отворио очи и коначно до краја схватио сву озбиљност оних упозорења Симона Визентала и Владе Дедијера, схватио сам да сам се ухватио у коштац са државним ветрењачама. Време ће показати да је све конце вукао секретар за иностране послове Будимир Лончар у спрези са начелником Војно-историјског архива пуковником Антуном Милетићем, а да су они, у ствари, само у дело спроводили државну политику и планове за спасавање Валдхајма, сковане на највишем нивоу. Лончареви потези имају и дубљу позадину, јер је он хтио да сачува добре односе са Валдхајмом у освит догађаја који ће довести до распада Југославије, а знамо да је Аустрија прва признала Хрватску и Словенију, а потом је Валдхајм наговорио Кола да и Њемачка учини исто.

Све то је посебно постало јасно када је тадашњи предсједник Савезне владе Милка Планинц јавно саопштила да Курт Валдхајм и Козара нијесу у надлежности Југославије, већ се морају третирати као унутрашњо-политичко питање Аустрије.

Данко није губио вријеме већ је направио књигу о Валдхајму, која је 1987. године објављена у  Норвешкој, док је њено штампање у Југославији одуговлачио Братислав Грубачић, главни уредник „Младости“.

-Умјесто да рукопис пошаље у штампарију, Грубачић га је предао тајној полицији. Он је био само један од мојих колега који су плели удбашку мрежу око мене. Највише ме, међутим, разочарала, Мира Адања Полак, која се представљала као мој „анђео чувар“, а у ствари извлачила податке од мене за потребе полиције.

Мира Адања Полак је направила велики интервју са Данком Васовићем, за Радио-телевизију Београд, који никад није емитовала. Осамнаест година касније, Мира Адања Полак је поново направила интервју са Данком за РТС, у ком је признала: „Ја нисам хтјела да пролазим кроз оно што сте ви прошли!“ (погледајте линкове на дну стране).

-Распала се Југославија, Србија је одавно самостална држава, али Мира Адања Полак и даље „ровари“. На жалост, није једина међу нашим новинарима. Видите овог Миломира Марића, који увесељава српску јавност са српским старлетама и криминалцима, а никад му није пало на памет да мене позове у своју емисију. А знате ли зашто? Зато што и он ради за Удбу.

„Вечерње Новости“ су прије неку годину исправиле неправду учињену Данку Васовићу.

-„Вечерње Новости“ су биле савезни орган, државне новине, и од мене су, по налогу из врха државе, за кратко време, направили бившег и буквално пропалог новинара и кренули да ме униште и као човека. Јавно су се оградили од мене и мог рада. Још пре тога, кад је требало да добијем главну новинарску награду за подвиг године, дали су је Јовану Кесару који је први у „Новостима“ објавио тај фалсификовани „брзојав“, докуменат којим је требало дезавуисати комплетну моју причу о Курту Валдхајму и, наравно, мене као аутора. Сумњам да је у све то био уплетен и Кесаров брат који је тада радио у савезној Удби. После 18 година, Раднички савјет Новости је донео одлуку да исправи неправду, и да ми уручи награду.

Мањо Вукотић, главни уредник  директор „Вечерњих Новости“ се јавно похвалио да његова новинска компанија има снаге да после 18 година исправи једну очигледну неправду, али ипак није до краја одржао обећање дато Васовићу – није у „Новостима“ објавио фељтон у којем би и читаоцима објаснио и описао Данково страдање.