Сага о породици црногорског ратника и племенског капетана Милована Лабана из Мурине

Да би се оженио у 75-ој, купио златну столицу митрополиту!

17932
Милован Лабан, Ксенија и синови Милутин и Миличко

Пошто црквена правила нијесу дозвољавала да се ожени у 75-ој години, да би добио благослов од Цркве морао је да купи златну столицу митрополиту Гаврилу (Дожићу), после чега је, са Ксенијом Дармановић која је имала 33 године, добио два сина, од којих је настало бројно потомство

 Пише: Будо Симоновић

Милован Лабан из Мурина се већ у раној младости, у осамнаестој години, истакао у бојевима са Турцима. У познатој бици на Новшићу 1879. године  тешко је рањен. Рањаван је лакше и у неким другим биткама. Захваљујући томе, на његовим прсима сијало је седам одличја, а био је један од првих црногорских ратника који је стекао инвалиду.

И његови синови, Петар и Вукман, кренули су истим стопама. Вукман је догурао до племенског капетана, али га је у самој завршници Првог свјетског рата погодило швапско зрно. Неколико година касније, разболио се Петар и умро. И један и други су били ожењени, али и од једног и од другог остала је само по једна ћерка. Од големе туге за синовима, убрзо је пресвиснула Милованова жена Анђа.

Милован је остао сам, као громом опаљен бор у планини, у пустој кући на којој се, као знак ископања, завијорио црни барјак.

У пролеће 1928. године, Миловану је тада било већ 75 година, у Мурино наиђе једна млада жена са четворогодишњим синчићем на плећима. Почину код чесме крај Милованове куће. У близини су се затекли Милованови рођаци који је запиташе: ко је, откуд иде и куд је наумила?

-Ниоткуд и никуд! – бризнула је у плач и испричала своју чемерну животну судбину.

Ксенија, ћерка Перише Гајова Дармановића из Брксута. Била удата за Милована Стојковића, зантлију из Гусиња, и са њим изродила сина Божидара. Но, Милован се разболио и умро. Ксенији више није било живота у пустом дому, али није се имала куд ни вратити у род – отац и стричеви изгинули у Албанији у борбама са Арнаутима, па и тамо кућа спала на „мрзана“, на брата Радосава.

Испричаше се Мурињани са њом и на крају је упиташе да ли пристала да причува и сахрани Милована Лабана, једног од најугледнијих људи и јунака у том крају.

-Ја бих, душе ми, само ако ће ми ово дијете примити да га подигнем да се не поскиће – једва дочекала Ксенија.

Нико у том тренутку није ни помишљао на женидбу ојађеног старца, али близина младе и лијепе жене учинила је своје. Угријала Ксенија његове уморне старачке кости и пробудила у њима живот и утрнулу мушку снагу, па се по Мурини ускоро почело говорити о њеној трудноћи!

Милованов рођак, Васо Лабан, официр црногорске војске, брже боље код попа, али поп ни да чује: по црквеним законима не могу се женити чељад старија од 70 година. Васо и још двојица рођака из истих опанака на Цетиње, да се жале митрополиту Гаврилу (Дожићу). Но, он потврди попову ријеч: не могу се црквени закони мијењати због једног старца…

Лабани се јадни и жалосни вратише са Цетиња необављена посла, али се Васо није дао поколебати. Повратио се на Цетиње кроз мјесец дана, па право код митрополита Гаврила:

-Е, вала, пресвијетли владико, ако ће Бог зазрети што ће се под сводом православне светиње вјенчати један ојађени, самохрани старац да би скинуо црни барјак са куће, а уз то и гласовити јунак који је трипут земљу крвљу напојио, ми ћемо га из ових стопа вјенчати у џамији, јер не дамо да његово дијете сјутра по прсту казују и зову га копилетом – рекао Васо и сунуо на врата.

Видјећи да се Васо не шали, да ће заиста тако и учинити, митрополит Гаврило је попустио:

-Нека вам буде, али да би окајао гријех мора купити позлаћену столицу за Митрополију. И још нешто: ако буде син, да му се  врате паре које је дао за столицу, а ако буде ћерка, нема од враћања ништа…

Милован се задужио и некако саставио паре за столицу – најбоље имање у лимској долини је, кажу, могао купити за толико пара.

Убрзо, 15. јуна 1929. године, Ксенија је родила два сина – Милутина и Миличка, а Милован исти дан упутио гласника на Цетиње са поруком митрополиту Дожићу: „Просте вам и паре и столица, мени је Бог напунио кућу срећом и није ме брига за паре и трице…“

Милован је умро четири године касније, али је на онај свијет отишао задовољан и пуног срца. Кад је изгледало да му се све угасило и да га је срећа заувијек разминула, судбина је намјестила да од Милована данас има десет „пушака“, не рачунајући мушке главе од одива.

Гете би рекао: „Најсрећнији је онај човјек који може крај свог живота повезати с почетком.“ У случају Милован Лабана, велики, прави почетак је очигледно дошао при самом крају живота као наук да за срећу никад није касно.

КСЕНИЈИН СИН ИЗ ПРВОГ БРАКА

У овој причи, поглавље за себе представља судбина Божидара Стојковића, Ксенијиног сина из првог брака. Он је отишао на школовање у Косовску Митровицу код ујака Радосава Дармановића који је био фотограф. Тамо се повезао са комунистима и међу првима био заточен у њемачки логор на Бањици у Београду. Одатле је доспио и у злогласни Аушвиц, из којег је 1943. године успио да побјегне са још 300 логораша. После рата су га упутили у Русију на Ваздухопловну академију. Вратио се у Југославију средином педесетих година као наставник летења. Срце га је издало 1967. године, умро је у 43 години живота. Иза њега су остали синови Милован (дао му име по оцу и очуху) и Радосав (добио име по ујаку).