скидање прашине

ЧУДО ПОД ПЛАНИНОМ ВУЈАН: Крст патријарха Павла

4444

Пише: Александар Апостоловски (Политика)

У сред ратног вихора, 1944. године, из манастира Тројице под врхом Овчара у манастир Вујан пристижу тројица искушеника. За једног од њих, Гојка Стојчевића, љекари су процијенили да му је остало још три мјесеца живота. Тешко обољелом од туберкулозе, да не би заразио сабраћу, било му је забрањено да улази у богомољу, осим кад је манастир празан, и то само до улазног дела, гдје се налази гроб вујанског светитеља и где је једино могао да се моли. Није му дозвољено да улази у централни део храма, како не би заразио друге целивајући иконе. Храну му је достављао отац Јулијан на праг келије и брзо се удаљавао, јер је Гојку, такође по препоруци лекарa, било забрањено да обедује заједно са братијом.

Гојко Стојчевић, будући патријарх Павле

То је трајало двије године, а онда је Гојко, упркос предвиђању љекара, без икаквог лијека у тешко ратно вријеме, доживио исцељење. У знак захвалности, пошто иије имао никакве имовине, вјештим покретима бритвице изрезбарио је и приложио манастиру дрвени крст са распећем. На полеђини је урезао: „Манастиру Вујну, по исцеленију, приложи раб Божји Гојко, 1946. године.“ Потом је замонашен у Благовештању. Тако су народ и црква добили патријарха Павла.

Оавј мање познати детаљ из живота патријарха Павла открива нам др Слободан М. Радуловић, дугогодишњи пријатељ патријарха Павла и аутор књиге „Вујански крст патријарха Павла“.

Радуловић се сјећа како му је једном приликом игуман манастира Вујан, отац Јован, уздахнувши и прекрстивши се, више за себе, рекао: „Кад би само некако вујански крст патријарха Павла стигао до народа.“

Убрзо, у прољеће 2016, у манастир су дошли прота Миро Милетић, књиговезац Стево Ђуровић и графички дизајнер Владо Мандић. Жељели су да направи вјерну копију крста патријарха Павла. Дошли су по благослов и кренули у манастирску шуму.

Игуман је врхом бритвице урезао крст у јавор, очитао кратку молитву и прелио дрво црвеним вином. Планином су се разлегли ударци сјекира.

Дрво је сушено годину дана. Неколико освештаних крстова мјесечно, колико је могуће направити за то вријеме, биће приход манастира.

Тако је низ случајности допринио да сазнамо више о патријарховом крсту и манастиру Вујан, који се налази на предивном пропланку у подножју истоимене планине, на средини пута између Горњег Милановца и Чачка.

Ово тихо о скровито мјесто било је насељено калуђерима који су живјели усамљеничким животом још од доба Светог Саве. На почеткуПрвог српског устанка, на темељима скромне капелице, вожд Карађорђе, газда Никола Милићевић Луњевица и његов кум кнез Милан Обреновић, старији полубрат кнеза Милоша, одлучили су да подигну манастир. Ктитор Никола Луњевица оставио је аманет да буде сахрањен у Вујну. После 60 година, 192, његова унука граљица Драга Обрановић испунила је жељу свог деде.

Вујан тако постаје јединствено мјесто сусрета три династије – Немањића, Обреновића и Карађорђевића. Занимљиво је да овдје и мјесто вјечног починка браће краљице Драге – Николе и Никодија, стријељаних током преврата у мају 1903. године.

И није то крај „случајностима“. Патријарх Павле се, дакле, исцијелио у Вујну,  а замонашио у Благовештењу,  манастиру удаљеном двадесетак километара.