ИНТЕРВЈУ

ПРОФ. ВЕСЕЛИН МАТОВИЋ: Црногорски уџбеници пуни фалсификата и фашисоидних порука!

2000

„Амерички научници, као ни било чији друго научници, немају разлога да одступају од научних принципа. Конгресна библиотека није што и Амерички Конгрес, Бијела кућа или НАТО савез. Затражити од ње да призна име непостојећег језика, исто је као када би од Међународне уније за чисту и примењену хемију (IUPAC) затражили да у Мендељејев систем унесе ознаку непостојећег елемента“, каже за „Седмицу“ професор Веселин Матовић

 Разговарао: Донко Ракочевић

 Аутор књига „Ноћ дугих маказа“ (Потискивање српског идентитета у црногорским уџбеницима за језик и књижевност) и „Ћирилица и латиногорица“,  Веселин Матовић радио је до 2004. године као средњошколски професор српског језика и књижевности у Никшићу, да би у знак протеста због преименовања свог предмета (из српског језика у „матерњи“), скупа са још 25 колега, напустио посао. Члан Удружења књижевника Црне Горе, уредник часописа „Слово“, аутор романа „Кукавичје јаје“ и „Слијепи путници“, књиге есеја „Ковачи лажног језика“, добитник књижевне награде „Владимир Мијушковић“. На „Српској телевизији“ уређује серијал „Са српског становишта“.

Веселин Матовић

Професоре Матовићу, Конгресна библиотека из Вашингтона, као једина надлежна институција, одбила је да изврши међународну кодификацију црногорског језика. Директор Централне библиотеке „Ђурђе Црнојевић“ се нада да ће снисходљивом молбом, уз помоћ дипломатских кругова, ипак добити „код“ за црногорски језик. Да ли је могуће да вашингтонска библиотека промијени свој став?

– Мислим да таква могућност не постоји. То што Конгресна библиотека из Вашингтона, односно Комитет ИСО 629-2, упорно одбија да изврши међународну кодификацију тзв. црногорског језика, с образложењем да се „посебни кодови додјељују на основу лингвистичких разлика, а не на основу политичких или географских“, није никакво изненађење. Посебан код немају ни „амерички енглески“  ни „аустралијски енглески“. Па када немају они, како може имати тзв. црногорски?

Комитет је, за утјеху, понудио  варијантни код  „црногорски српски“ – СРП-МЕ, ако сам добро разумио, за „варијанту српског језика која се говори у Црној Гори“. Та понуда вјероватно је посљедица недовољног познавања језичке ситуације у Црној Гори. Не постоји црногорска варијанта српског језика. Данашњу Црну Гору покривају два велика дијалекта српског језика: источнохерцеговачки и зетско-сјенички или зетско-рашки,  који се простиру далеко изван њених граница, тако да на овом простору не постоји никаква језичка посебност, која би се могла сматрати језичком варијантом, а камоли  посебним језиком.

Да су ковачи тзв. црногорског језика стандардизовали, на примјер, подловћенске говоре, који, додуше, не покривају ни једну трећину Црне Горе, али највише одступају од српског језичког стандарда (двоакценатски и четворопадежни систем), онда би се, евентуално,  могло говорити о некој црногорској варијанти српског језика. Али они то нијесу учинили, него су збрзили некакву нову стандардизују источнохерцеговачког дијалекта, који је одавно стандарднзован као српски књижевни језик.

Нови стандард нити је нови језик нити варијанта постојећег језика, тако да, све док новорногорски језикословци  не смисле некакав језик који ће се најмање тридесет процената (то је граница на којој се  раздвајају језици у комуникацијском смислу) разликовати од стандардног српског језика, сва ће им обраћања Конгресној библиотеци бити узалудна.

Конгресна библиотека није што и Амерички Конгрес, Бијела кућа или НАТО савез. Затражити од ње да озакони име непостојећег језика исто је као када би од Међународне уније за чисту и примењену хемију (IUPAC) затражили да у Мендељејев Периодни систем унесе ознаку непостојећег хемијског елемента.

Када се то има у виду, испада да је све школство у Црној Гори засновано на ненаучном, политичком ставу да је црногорски посебан језик. Има ли начина да родитељи спријече својеврсно обмањивање своје дјеце? Како се изборити са овим политичким насиљем које задире и у саме основе људских и националних права?

-Ви сте сасвим прецизно дефинисали  тај апсурд у црногорском школству. Знате, идеологија се може наметати силом, али се она утемељује кроз образовни систем, преко наставних програма и уџбеника.  Увођењем непостојећег  језика као наставног  језика у овдашњи образовни систем, извршена је његова  свеобухватна идеологизација, која подразумијева преименовање културног насљеђа, ревизију историје, заправо – деструкцију свих вриједности: националне свијести, културног обрасца, модела друштвеног понашања. Тиме се суштински угрожава цјелокупна егзистенција народа.

Преименовање језика, као и наметање туђег писма једном народу, без обзира на то од кога то долазило, од туђина или изнутра од „зла домаћега“, поуздан је знак намјере да се тај народ уништи, ако не физички, а оно – да се порицањем његовог идентитета и неминовним отуђењем његове културне баштине, учини непостојећим. Напросто, црногорски образовни систем у потпуности је стављен у функцију уништавања српског карактера и српског имена Црне Горе.

Нажалост, погубност те инсталације, иако она активно функционише скоро петнаест година, још увијек није довољно схваћена. Неконзистентан однос народних представника и највећег дијела интелигенције према овом питању, учинили су да у народу завлада апатија, дијелом и страх, али има ту и малограђанског кукавичлука, љености, конформизма, хипокризије и  „гледања свог посла“, једном ријечју –  бјежања од стварности под изговором: „проћи ће то, а ја ионако сам ништа не могу промијенити“.

Посебну кривицу за такво стање сносе наставници у нашим школама. Умјесто да остану поуздани чувари сопственог културног насљеђа, етичких начела и духовних вриједности, што им је била и професионална и морална обавеза, велики број наших наставника, а посебно директора и помоћника директора школа, на чудан се начин преквалификовао у својеврсне културтрегере – носиоце и пропагаторе агресивне ововремене псеудокултуре и псеудонауке. Онај други дио – навикнут на вишедеценијску неприкосновеност власти и, наводну (али никад лично испробану), узалудност борбе против њеног ауторитета – окреће главу, резигнирано се мирећи са свиме што директно не угрожава његов ситни материјални интерес, сигурност запослења и какву-такву егзистенцију.

Подизање свјести о српском карактеру Црне Горе и њеном српском културном насљеђу, кроз принципијелно дјеловање НВО, политичких странака, културних институција, издавачких кућа, итд., уз узмјену постојећег школског и другог законодавства, једини је начин да се тај процес заустави.

Занимљиво је, на примјер, да су оним Споразумом о језику, склопљеном између власти и опозиције 2011. године, неке овдашње српске политичке стране признале име тзв. црногорског језика, чак и његову супремацију над српским, а, ево Конгресна библиотека у Вашингтону то није учинила!

Црногорско школство почива на лажима. Дјеца уче фактичке нетачности не само кроз науку о језику, већ и кроз историју и неке друге предмете. Који су најкарактеристичнији примјери у том контексту, с обзиром да се Ви годинама помно бавите овом проблематиком?

-Таквих је примјера, идеологема и агитема, безброј, почевши од тврдње да је „црногорска/зетска редакција прва редакција старословенског језика из које се касније настале босанска и српска“, или да су Мирослављево јеванђеље писала два писара: Варемелеон и Григорије, да је Варсемелеон био Црногорац/Зећанин, а  Григорије Србин/Рашанин, да је Варсемелеон био ијекавац, а Григорије екавац, те да дио Јеванђеља који је писао Григорије припада српској, а дио који је писао Варсемелеон црногорској књижевности.

Сличне фалсификате срећемо и у уџбеницима историје, на примјер, да су Симеон Немања и Св. Сава огњем и мачем Црногорце превели из католичанства у православље, или, рецимо, да је „по наговору Николе Пашића француска влада забранила повратак краљу Николи у Црну Гору“, те да је српска војска 1918, окупирала Црну Гору, итд. Таквих примјера налазимо чак и у уџбенику за ликовно васпитање. Рецимо, испод  репродукције Лубардине слике Битка на Вучјем долу уписано је: „Величање црногорске борбе за слободу“, а испод слике Косовски бој: „Сликарев обрачун са косовским митом“.  Итд, итд…

Уклањање Св. Саве из школских програма и уџбеника, можда најбоље одсликава карактер  и смисао данашњег школства у Црној Гори. То је недвосмислена порука: ако у црногорском школству нема мјеста за Св. Саву, онда нема ни за све оно што он значи, прије свега – ни за Српску православну цркву!

Какве посљедице оставља тај идеолошки оквир кроз који мора бити прогурано свако дијете?

-Наша школа одавно је постала школа Лукавога.

Имао сам прилику да разговарам са матурантом, гимназијалцем, добитником дипломе Луча, који никада није чуо ни за Стражилово, ни за Плаву гробницу, ни за Крваву бајку, ни за Јаму Ивана Г. Ковачића. Шта више о томе рећи.

У овдашњим читанкама не постоји ниједан писац рођен на простору данашње Црне Горе који је именован као српски (или и као српски), што значи да у Црној Гори никада није било, а нема их ни данас, српских писаца, према томе ни српског језика ни српског народа. То је, напросто, фашисоидна порука!

Од наредне школске године, експериментално, у неколико школа, практично цијела настава ће се изводити на енглеском језику. Како то коментаришете?

-Добро је да наша дјеца уче стране језике: и енглески, и француски, и кинески и руски… Међутим, овдје се несумњиво ради о идеологији и помодарству, о некаквом скоројевићком истрчавању. Иначе, власт веома добро користи нашу малограђанску склоност ка помодарству, имитацији и туђинству, лакој заради и простачком хедонизму.

Медијском фасцинацијом евро-америчким економским благостањем и лагодним животом – власт је веома добро искористила у циљу навођења народа на одбацивање сопственог идентитета, како би му, заузврат, наметнула систем вриједности у складу с њеним политичким и профитерским интересима. Новина у нашем школству, о којој говорите, дио је тога програма.

Колико се у основним и средњим школама у Црној Гори остварује уставно начело о једнакости употребе ћириличног и латиничног писма?

-То начело је, што би се рекло, „празно слово на папиру“. Оно нема никаквог значења нити икога на било шта обавезује, па би било и тачније и поштеније да је умјесто њега, у Устав уписано да су у Црној Гори дозвољена оба писма. Овако, у пракси, латиница је, као, наводно, писмо црногорског језика, обавезујуће, а ћирилица, као писмо, нижеразредног, српског језика, само дозвољено писмо. Гледано из угла власти,  у Црној Гори не постоји тзв. двоазбучје, да би се уопште и могло говорити о равноправности два писма којим се пише  један те исти језик. Овдје се, наводно различити језици, пишу различитим писмима: тзв. црногорски, као службени – латиницом (босански и хрватски, такође), а српски (у службеној употреби) – ћирилицом! То је практично и озакоњено Законом о личним картама.

Недавним увођењем латиничних свједочанства, дипломе Луча и школских дневника, у којима се дјеца уписују по абецедном реду, наговјештава да ће се у најскорије вријеме увести и описмењавање дјеце на латиници.

Изучавање Његошевог дјела сведено је на најмању могућу мјеру. Посебно сте се бавили тим проблемом, па нам реците да ли би Његош, да неким чудом устане из гроба, препознао самог себе у ономе што се о њему учи у црногорским школама.

-Однос према Његошевом дјелу и питање његове интерпретације у уџбеничкој литератури и настави, једно је од најважнијих, ако не и најважније, питање нашег образовног система. Његош је најпоузданији свједок нашег духовног, културног и језичког идентитета, па звали се ми Срби или Црногорци, били један или два народа, од тога како ћемо интерпретирати Његоша у школама, зависиће наша будућност! Он нам је најсигурнија тачка ослонца и компас који нам никада неће показати погрешан правац. И само он нас може научити како да сачувамо своје име, и вјеру, и Цркву, и језик, и писмо, и само он нам може обезбиједити сигурно и равноправно мјесто међу европским народима. Под условом, разумије се, да га коначно пустимо у наше учионице, и за наше катедре.

Нажалост, Његош је у постојећим школским програмима и читанкама стављен у Прокрустову постељу. Умјесто да се држи духовних и моралних координата које јој је Његош исцртао, наше школство  „црноме работа мамону“. Корумпирана интелектуална елита – која је запосјела све културне и образовне институције и успоставила монопол над свеукупном памећу и науком овдашњом, па и над интерпретацијом Његошевог дјела – установила је, изгледа, за ауторе школских програма и уџбеника, али и за већину наставника у Црној Гори, индекс забрањених књига о Његошу. Друкчије казано – скрајнула је из домашаја младих генерација кључеве којима се оно отвара: српску народну поезију, средњовјековну немањићку књижевност, богословску литературу, али  и све о њему настале текстове који излазе из опсега режимске пројекције његових значења, и тако отворила простор за тзв, „ново читање“ и „прање“ Његоша од српског национализма, односно –  „отимање Његоша из загрљаја Српске православне цркве“.

Да би та њена игра била увјерљивија, а вјероватно и у сталном подсвјесном страху за своју позицију, та културтрегерска дужина, с времена на вријеме – наводно незадовољна односом режима према Његошу – упути понеку петицију или какву другу доставу Влади и Скупштини да би се донио „закон о заштити Његошевог дјела од злоупотребе у дневно-политичке сврхе“. Наравно, у том орвеловском закону писало би да се само њој допушта бављење Његошем, и да само она може судити о томе шта је а шта није злоупотреба његовог дјела, а посебно – изрицати санкције према прекршиоцима.

Преправљање Његошевих стихова у школским уџбеницима и читанкама, с намјером да се порекне његова исказница „да српски пише и збори“, као и укупна његова интерпретација у тим књигама (рецимо да у постојећим читанкама нема ниједног стиха из Горског вијенца који се односи на Косово и Милоша Обилића, нити се помиње коме је ово дјело посвећено), најтежи је вид дневно-политичке злоупотребе Његошевог дјела.  Али, да иронија буде већа, то непочинство урадили су управо они који се залажу за  доношење закона о његовој заштити.

Јасно је да иза свега тога стоји актуелни режим, који би да свеобухватном ревизијом досадашње рецепције Његошевог дјела (у чему посебну улогу имају креатори школских програма и писци уџбеника),  подупре концепт новог идентитета Црне Горе, заснован на неким друкчијим, чак и дијаметрално супротним историјским, духовним и етичким вриједностима од оних на које су се ослањали Његош и његова  Црна Гора.