Теолошке лекције

Четири побркотине Римокотоличке цркве

1430

Пише: Александар Вујовић

ПАПСКА НЕПОГРЕШИВОСТ: По учењу Православне цркве, Господ Христос је глава Цркве а епископи као наследници светих апостола управљају Црквом благодаћу Светога Духа. Римокатоличка црква учи да је Христос невидљива глава Цркве на небу а римски епископ — папа, као наследник на катедри апостола Петра који је био први апостол Христов, јесте видљива глава Цркве на земљи. Тако је, по њиховом учењу, папа намесник (заменик) Божји на земљи — (vikarius Fili Dei = заменик Сина Божјег). Као такав он мора, разуме се, бити и непогрешив (као Бог).

Ово учење је на Западу дуго трајало неозваничено. Папа Пије IX иа Ватиканском сабору 1870. године, овом учењу дао је снагу догмата и свечано га објавио: „Када римски папа говори са своје катедре (ex katedra тј. кад врши своју службу, као пастир и учитељ свих хришћана… када решава да ово или оно учење односно вере и морала треба да призна цела Црква; то он (папа) има ону непогрешивост којом је Спаситељ обдарио своју Цркву“. Ово учење има противнике и на Западу, а после поменутог Сабора један део верника није прихватио његове одлуке, него се издвојио од Римокатоличке цркве. То су старокатолици.

МЕХАНИЧКО ДЕЈСТВО СВЕТИХ ТАЈНИ: Римокатоличка црква има и признаје седам Светих тајни као и Православна црква. Разлика у учењу о светим тајнама је у томе што Римокатоличка црква учи о механичком дејству благодати на онога над ким се Света тајна врши. По овом учењу, Света тајна је проповедник или канал кроз који благодат долази на примаоца без обзира на његова осећања, веровање и морал. Да би објаснили ово своје учење, они благодат упоређују са леком привијеним на рану. Као што дејство лека не зависи од воље или вере болесника, тако и дејство благодати не зависи од човековог унутрашњег расположења. За разлику од овог учења, Православна црква тражи пуно учешће примаоца Светих тајни и тражи од њега да буде сарадник Духа Светога у примању благодати.

ПАПСКЕ ИНДУЛГЕНЦИЈЕ: По учењу Православне цркве, сваки човек има задатак да својим животом, вером и добрим делима узраста духовно до мере и висине свога Творца. Господ Христос је поставио врховни идеал: „Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески.“ Одласком са овога света, човек носи само своја праведна дела која су његов једини капитал и са којима ће пред Богом дати одговор за проживљени живот у овоме свету.

Истина, Црква се моли за своје упокојене чланове да Бог буде према њима милостив и да им опрости грехове, али главни критеријум Божијег суда је човеков лични живот. Насупрот овом учењу, Римокатоличка црква учи да су поједини људи, као што су светитељи, па чак и сам Христос, својим животом и радом стекли веће заслуге него што су њима лично потребне. Те заслуге се чувају у ризници Цркве. Том ризницом рукује и руководи папа као поглавар Римске цркве. Она може из те ризнице, онима којим недостаје добрих дела, додати потребну количину и тај ће бити спасен и оправдан пред Богом. Тај вишак добрих дела је продаван за новац и настала је у Римској цркви права трговина. Од тога новца, папа Лав X је подигао велику цркву Светог Петра у Риму.

Овој трговини и светогрђу у Цркви, први се успротивио Мартин Лутер и направио раскол у Римокатоличкој цркви одвојивши од ње велики део својих присталица (протестанти). Индулгенцијом (латински индулгенцнја = снисхођење, праштање, олакшање) опраштају се и потиру не само учињени греси већ и они који ће бити учињени. Индулгенција важи и за мртве и за живе чланове Цркве, тј. куповином индулгенција живи сродници могу да откупе грехе својих умрлих сродника који у овом животу то нису учинили.

Када би овако учење било исправно, врло мало људи би се трудило да у овоземаљском животу достигне духовно савршенство и заслужи вечни живот. Овакво учење је у потпуној супротности са древним учењем хришћанске цркве, које се задржало у Православној цркви.

ЧИСТИЛИШТЕ: По православном учењу, душа после смрти излази пред Божји суд, где по својим заслугама добија место свога боравка — рај или пакао. После смрти, човек нема могућности да се покаје или да се поправи. Римокатоличка црква, међутим, учи да осим раја и пакла, постоји чистилиште (латински: пургаторијум). То је средње стање за оне душе које нису довољно праведне да иду у рај ннти смртно згрешиле за одлазак у пакао. Оне одлазе у чистилиште да се чисте од својих грехова и да ту проведу онолико времена колико је потребно за њихово очишћење.

Због тога су важне индулгенције. Уколико живи сродници откупе из ризнице Римокатоличке цркве потребну меру добрих дела за умрлог, он ће пре бити ослобођен мука у чистилишту.

Општи и кратак коментар свих ових учења и новотарија Римокатоличке цркве био би да су сва она последица склоности западног човека да све решава разумом уздајући се у његову свемоћ, па чак и у најсуптилнијим питањима теологије која се могу појмити само дубоком вером. Дебеле засторе тајии, Бог разоткрива испред очију оних који су цео свој живот посветили Њему, код кога су кључеви и одгонетке свих загонетки, које голицају обичну људску радозналост.