Нови енглески премијер, Борис Џонсон, изјавио је да је Европска унија остварење Хитлеровог сна, само другим средствима. Док британски публициста Родни Еткинсон, износи доказе да је 11 начела на којима се ЕУ заснива, преузето из Хитлеровог плана из 1942. за уједињење Европе под њемачком чизмом, од Европске централне банке до европског монетарног система
ПИШЕ: Донко Ракочевић
Док је широм Европе све више интелектуалаца и политичара који шире истину о томе шта се у ствари крије иза европских интеграција, код нас веома мали број актера јавне сцене уопште зна како је дошло до стварања Европске уније и ко иза завјеса управља глобалном политиком, економијом, кризама, ратовима, природним ресурсима, културом, образовањем…
НАЦИСТИЧКА ИДЕЈА
Мондијалистичко сјеме које је посијао Хитлер, данас увелико доноси плодове, често под плаштом старих клишеа као што су европске интеграције. Тешко да се може наћи неки аспект Европске уније, који није био још 1942. године зацртан од стране нациста, и тешко да је могуће наћи нацистичку оптужбу на рачун суверених држава, која се данас не понавља у Бриселу, Берлину, Бону и Паризу.
Основни предуслов настанка фашистичког друштва је комбинација крупног капитала и (апсолутне) државне моћи. Европски фашизам, чији најјаснији израз представља нацистички план за стварање европске супер-државе са почетка 40-тих година, живи и дан-данас (ако ништа друго, а оно његови социјални, економски и геополитички апсекти) у институцијама Европске уније.
Агенција Ројтерс је 5. октобра 1996. донијела вијест да објављени документи америчке обавјештајне службе потврђују да је августа 1944. у Стразбургу дошло до састанка вођства СС-а и представника седам њемачких компанија, на коме су били ударени темељи програма за међународну експанзију њемачке економске, политичке и индустријске моћи, „како би се после пораза могло започети са стварањем моћног њемачког царства“.
Политичари заборављају да је крајем четрдесетих и почетком педесетих година, Њемачка још увијек активно радила на спровођењу својих националистичких циљева, само што се овог пута служила параваном „европске обнове“.
Обратите пажњу на следећа два цитата и њихов заједнички лајтмотив. На првом мјесту је изјава директора концерна IG Farben (који је још 1934. године постао главни носилац Хитлерових ратних припрема), доктора Дуизберга из 1931: „Европа може да достигне врхунац економске моћи само уз помоћ стварања хомогеног трговинског блока… Жудња за хиљадугодишњим Рајхом, захтијева хитну промјену приступа. У том циљу, ми треба да се служимо паневропском фатаморганом.“
На другом мјесту се налази изјава коју је творац Европске заједнице и савремене Њемачке, Конрад Аденауер дао 1950: „Европска федерација ће представљати трећу силу… Њемачка ће поново постати фактор с којим се мора рачунати.“
У књизи “Зачарани европски круг”, познати британски публициста Родни Еткинсон, износи доказе да је 11 начела на којима се ЕУ заснива, преузето из Хитлеровог плана из 1942. за уједињење Европе под њемачком чизмом, од Европске централне банке до европског монетарног система.
Већи број детаља у вези са њемачким европским пројектом, може се наћи у извјештају који је министру фон Вајцзекеру 1941. упутио Албрехт Хаусхофер. Извјештај је био посвећен плану за федеративно уређење Европе, као скупа концентричних кругова, заснованом на уређењу Њемачке из 1914, који предвиђа различите степене повезивања европских држава и Рајха.
БИЛДЕРБЕРГ ГРУПА
Кључну улогу у процесу стварања Европске уније, одиграло је језгро тајне организације Билдерберг, коју је 1954. основао принц Бернхард од Холандије. Он је од 1933. до 1937. био члан Нацистичке странке. Принц Бернхард је 1934. био предмет извјештаја одбора америчког Конгреса, који га описује као официра СС-а задуженог за везу између нацистичке владе и њеног највећег индустријског савезника – хемијског концерна IG Farben. Када је 1976. године, комисија холандске владе објавила да је Бернхард примио мито у вриједности од милион долара од корпорације Локид, он је поднио оставку на свој положај у групи Билдерберг.
Узроци настанка ове мистериозне међународне организације, лежe у специфичном карактеру послератних односа између Европе и Америке. Билдерберг репрезентује, и у исто вријеме привлачи, појединце који сматрају да су државна и корпоративна моћ „ефикасније“ од захтјева појединаца, породице и нације.
Буквално све водеће личности Билдерберга, уједно припадају и америчком Савјету за међународне односе који је чедо највећег заговорника „свјетске владе“, Пола Ворберга. Вобрерг је, између осталог, био директор америчке филијале IG Farben, која је током Другог свјетског рата, са Рокфелеровом компанијом Standard Oil, закључила уговоре о трансферу технологије, користећи се у исто вријеме монополом компаније Standard Oil на производњу синтетичког каучука, што је све заједно знатно увећало девизни прилив нацистичке Њемачке, као и њен капацитет за производњу ратног материјала.
Монопол над извозом технологије за производњу високооктанског бензина, која је била неопходна њемачком ваздухопловству, држао је Рокфелеров Standard Oil са сједиштем у Њу Џерсију.
Свједочећи пред одбором америчког Сената, Ворбергов син Џејмс је 1950. године дао изванредан опис циљева мондијалиста: „Свјетска влада ће постати стварност, хтјели ми то или не. Питање је само да ли ће она бити остварена милом или силом.“
Иза знатне финансијске потпоре коју уживају двије најзначајније мондијалистичке институције (амерички Савјет за међународне односе и британски Краљевски институт за међународне послове), стоје имена Рокфелер и Форд, чији су директори уједно били и чланови америчког огранка концерна IG Farben (који је својим новцем финансирао ширење нацистичке пропаганде и чија су три директора била осуђена у Нирнбергу). Форд је 1938. примио највише одликовање које њемачка држава уручује страним држављанима – Велики крст њемачког орла.
АМЕРИЧКИ КОМИТЕТ ЗА УЈЕДИЊЕЊЕ ЕВРОПЕ
По завршетку Другог свјетског рата, пољски социјалиста др Јозеф Ретингер је, уз помоћ средстава CIA, основао Амерички комитет за уједињење Европе, који је затим омогућио финансирање другог Ретингеровог чеда – Европског покрета.
Заинтригиран Ретингеровим сплеткама, принц Бернхард од Холандије (по рођењу Њемац) основао је групу Билдерберг, чији назив потиче од назива хотела у холaндском градићу Остербек, у коме је између 29. и 31. маја 1954. одржала свој први састанак.
Новооснована CIA је одмах по завршетку рата успјела да заврбује многе младе иделисте који су рат провели на ратиштима Европе и Пацифика. Њихова жеља је била да се комунистичкој најезди супротставе стварањем антисовјетског блока сачињеног од европских држава. Иако су се 1975. многе од ових личности налазиле на високим положајима, CIA је чак и тада настављала да врши притисак у правцу стварања Сједињених Европских Држава.
Ево још једног примјера имепријалистичког нагона европског колективизма. О слободи и одговорности, нацији и демократском суверенитету, нема ни говора. Ову клаустрофобичну, агресивну параноидност Европске уније најбоље осликава уводник листа Фигаро у коме се као лијек за незапосленост изазвану европским политичким одлукама у социјалној и економској сфери, предлаже увођење мјера протекције: “Читав свијет треба да се промијени, како би се очувала запосленост у Европи!”
Како само ово подсјећа на острашћено бунцање Хитлера и његових сљедбеника. Није ни чудо, јер описане теоријске и практичне манифестације фашизма, представљају природан продукт друштвених, економских и конституционалних структура, усвојених од стране Европске уније, која се заснива на Хитлеровим плановима из 1942. године. Они који заборављају историју, осуђени су да је изнова искусе на својој кожи.
