Чим је преузео Константинопољ, 1453. године, султан Мухамед Други је подигао царску палату познату као Стари сарај. Већ за вријеме његове владавине, подигнут је и Нови сарај. Поред царског здања, биле су одаје у којима су живјеле искључиво жене (херамлик). Из херамлика је настао харем
Пише: Данина Николић
По етимологији, ријеч харем значи нешто недодирљиво, свето, забрањено. Стога је мушкарцима био забрањен приступ у харем, осим султану и посебним чуварима – евнусима (кастрирани мушкарци), како не би случајно ступили у сексуални однос са женама из харема, којима због излованости никада није било лако да обуздају своју пожуду.
Данас, у харем Топкапи палате може да уђе сваки посјетилац. Мрачне и голе просторије харема рјечито говоре о строгој традицији , о протоколу и о ограниченој слободи жена. Ове собе остављају горак укус у устима јер су ту довођене силне жене из читавог свијета.
Дешавало се да када умре султан и дође до промјене на престолу да су и жене из харема убијане и сахрањиване са преминулим султаном. Врло често су и робиње из харема поклањане другим владарима или заслужним грађанима.
У харему се налази базен у којем су се купале и плато на којем су плесале султану. Зацијело, са нашим погледима на свијет и у 21. вијеку, не можемо разумјети да су можда ипак биле срећне.
Како је то изгледало у 16. и 17. вијеку, када је харем доживљавао свој процват? Владар харема је била султанова мајка. Њој је повјерен најличнији султанов посјед, његове жене. Моћ султанове мајке била је огромна, не само у харему, већ и у цијелој Отоманској империји.
Може се само претпоставити каква се прикривена борба водила између султанове мајке и прве кадине (главне султанове жене), али и осталих жена, које су сплеткариле, ковале завјере и молиле се не би ли нека од њих једном постала мајка будућег султана.
У доба султана Селима Другог (1566-1574), број кадина је ограничен на четири, а поред њих, султан је могао да бира између 300 и 1.200 жена. Она која је имала част да са њим подијели постељу, добијала је назив икбал (срећница). У случају да роди мушко дијете и стекне трајну наклоност султана, икбал би постала кадина.
У велики свечани салон, султан је повремено позивао жене из харема да заједно са њим уживају у свирци музичара, наступима трбушних плесачица, пантомимичара и жонглера. Маса лијепих жена, у јелецима, шалварама и антеријама од свиле, украшене накитом, кордон црних евнуха и, коначно, султан на трону, са бијелим турбаном на коме је грозд драгог камења, просторија освијетљена буктињама, засићена опојним мирисима жена и тамјаном који сагоријева у мангалама.
Ма колико то чудно звучало, харем је привлачио жене. Знале су да се живот у харему своди на прикривено утамничење, али је то било мјесто гдје су бујале интриге, отварале се неслућене могућности, а луксуз и богатство су били на дохват руке. Тај мамац је био јачи од страха да се из палате лако могло стићи на дно Босфора.
Наредбу султана да се из харема удаљи нека жена, примао је Кислар ага, али он није био егзекутор. Несрећну жену он је предавао, под окриљем мрака, Бостанџи паши задуженом за њену смрт.
Под његовим надзором, жену би свезали у врећу која је претходно отежана камењем и бацили у море. Султан Ибрахим, познат по својој изопачености и свирепости, наредио је да се удаве све жене из његовог харема да би довео нове. Неколико стотина жена свезано је у вреће и бачено у Босфор.
У ,,Историји Отоманске империје“ описан је Ибрахимов живот у харему: сваког петка му је довођена нова дјевица, коју је бирала његова мајка, а свако ко би му дао оригиналну идеју за оргије био је награђен. Једна од омиљених Ибрахимових игара била је да што више нагих жена, на рукама и кољенима, формира круг, док би он обигравао около у улози пастува, све док му ерекција траје.
Тајне харема тешко су продирале у свијет и много тога се сазнало тек после пада последњег султана, Абдул Хамида Другог. Њему је дозвољено да са собом у егзил поведе неколико омиљених жена, тако да је харем дефинитивно распуштен 1909. године.
Најбољи опис краја харемског живота дао је Френсис Мек Кулиџ: ,,Једна од најтужнијих поворки која је виђена у данима последњег султана, била је колона жена из његовог харема, док су пролазиле између Јелдиза и палате Топкапи. Те несрећне жене, доведене су до једне дворане, гдје су били позвани њихови рођаци, очеви, мајке или браћа, које годинама нијесу видјели. Било је у тој групи и хришћанки и Јеврејки за које нико није дошао, које нико није хтио. Тим несрећницaма је преостало да се међусобно испомажу и сјећају благодети харемског живота. Али, харема више није било“.
