поглед с истока

СЛОМ МОРАЛА: Црногорска фаланга

3313

Као што је фаланга симбол спартанског једноумља, тако је ДПС – симбол црногорског једноумља. Њихови гласачи више личе на дисциплиноване спартанске војнике, него на слободне грађане

Пише: Донко Ракочевић

“Онај ко жели јасно да сагледа прошлост, а тиме и будућност која ће, у складу са људском природом, бити иста или слична, треба да проучи историју Спарте”, записао је грчки историчар Тукидид.

Многи не знају да је Спарта, прије него што је постала „спартанска“, била права мека за умјетнике, пјеснике и музичаре. Ту су се правиле најлуђе журке и приређивали најраскошнији банкети. А онда је отишла маст у пропаст. Олимпијска бакља је престала да гори, музика је утихнула, а о науци и умјетности нико више није говорио. Метропола пуна живота, претворила се у сурову тоталитарну државу.

Шта је претворило једно образовано друштво, у хладнокрвну диктатуру? Можда одговор најприје треба тражити у финансијским проблемима, јер више није било новца за финансирање дотадашњег луксузног живота. Подјела земље коју је спроводила држава, драстично је промијенила живот појединца. За узврат су морали да испољавају апсолутну оданост држави и безусловну послушност.

Дух Спарте није нестао у антици: преображај отвореног друштва у ускогруду заједницу, гушење сваке радости због владавине чврсте руке и претварање либерализма у тоталитаризам, не познаје временске границе.

ЦРНОГОРСКА ПРИЧА

И Црна Гора је, на прелазу из прошлог у овај вијек, макар добром дијелу овдашњег грађанства, али и страним посматрачима, била позитиван примјер у региону. Била је рај за умјетнике, пјеснике и музичаре; посебно њена туристичка престоница – Будва, ту су се правиле најлуђе забаве и фестивали, и свако ко је желио да буде у центру збивања, одлазио је у овај град на Јадрану. “Град театар” је цветао и прилично је подсјећао на најбоља спартанска времена.

А онда је почела немилосрдна јагма за најљешим приморским добрима, урбанистички хаос и доток руског капитала. Најутицајнији човјек у Будви, Светозар Маровић, од идеолога и филозофа, преко ноћи, постао је инвеститор и “проводаџија” страних тајкуна. За њим су и други Грбљани, Паштровићи и Бокељи, кренули у трку за новцем, продајући често и последње парче дједовине.

Прије неколико година, практично преко ноћи, пресахле су руске инвестиције, новца је било све мање, већина пара је утрошена у луксуз, и сва радост је нестала. Метропола туризма, окренута само елитним гостима, одједном је поново постала провинција, вапећи за “парадајз туристима” којих је све мање.

У међувремену, новац је Црногорцима постао једина вриједност, а џип – статусни симбол. Када су се једног јутра пробудили и видјели да су се руски и други страни инвеститори разбјежали, било је касно за повратак на стари систем вриједности. Да би како-тако опстали у започетом бизнису, да би пролонгирали враћање кредита или избјегли казну за неко кривично дјело које су направили у припитом или дрогираном стању, морали су да закуцају на врата моћника из власти. За узврат су морали да испољавају апсолутну оданост држави и безусловну послушност.

ПЛУЖИНЕ И АНДРИЈЕВИЦА

Као у Спарти, читав државни апарат у Црној Гори највише је ангажован на очувању постојеће владајуће гарнитуре. Полиција највише посла има у вријеме избора, као дио машинерије владајуће партије. Правосудни систем је други прстен заштите корумпиране и криминализоване власти. Док се просвета припрема за још подробније испирање мозгова младих нараштаја, намећући им као највећу вриједност црногорске симболе, уз уџбенике историје препуне лажи и обмана.

Шта се догодило са поносним грађанима Црне Горе, шта их је натјерало да се тако безусловно повинују тоталитарном режиму?

Можда се одговор крије у резултатима недавних избора. Најбољи резултат опозиција је остварила у Плужинама. Зашто? Не вјерујем да су Пивљани баш толико бољи и храбрији људи од осталих грађана Црне Горе, већ ће прије бити да су економски независнији. Једноставно, тамо се већи дио становништва успјешно бави пољопривредом, посебно сточарством, и од тога солидно живе, тако да их власт не може уплашити, уцијенити и поткупити.

С друге стране, у Андријевици, гдје се на прошлом попису 92 одсто грађана изјаснило као Срби, ДПС је овај пут убједљиво побиједио. Свако ко познаје ситуацију у том крају, гдје влада сиромаштво равно оном прије Другог свјетског рата, чуду не може да се начуди како може бити омиљен режим у општини у којој за двије и по деценије није уложио готово ништа.

Одговор, ипак, постоји: Васојевићи су толико осиромашили да се хватају за сламку спаса – за социјалну помоћ и другу милостињу (често и празна обећања о запослењу), како би у продавници могли да купе макар хљеб и млијеко, пошто одавно нико не сије ни пшеницу ни кукуруз, нити држи краву или овцу, упркос имањима која би могла да хране пола Црне Горе. Остала је, дакле, само нада да их државна милостиња може одржати у животу.

Поред тајкуна из Будве и Подгорице и сиромашних мјештана Андријевице и других општина брдског дијела Црне Горе, постоји још један, трећи слој гласача, који су у дубини душе против ове власти, али су, из страха за егзистенцију, гласали ДПС; то су чиновници у државној или локалној администрацији, дио полицајаца, дио запослених у здравству и просвети. Када се све те поданичке групације саставе, просто је нејасно како је опозиција освојила више гласова од ДПС-а.

И ПОСЛЕ МИЛА – МИЛО!

Непоколебљива вјера у заједницу, у античкој Спарти се заснивала на потпуно новој борбеној тактици – формацији званој фаланга – захваљујући којој је, у Другом месенијском рату, остварена побједа. Нијесу се више водили двобоји, већ је савршено усклађена војна формација газила све пред собом. Сви војници били су постројени тачно један иза другог, и нико није смио ни корак да иступи, јер би се цио механизам распао. Оваква формација је прожимала све видове друштвеног живота: појединац није значио ништа, једино као дио машинерије.

Као што је фаланга симбол спартанског једноумља, тако је ДПС – симбол црногорског једноумља. Њихови гласачи више личе на дисциплиноване спартанске војнике, него на слободне грађане. На дан избора, ниједан не смије да изостане. А они у које нијесу довољно сигурни, на посебан начин морају да заокруже број на гласачком листићу.

Политика, и то једноумна, прожела је све видове црногорског друштвеног живота. У таквим спартанским условима, било је само питање времена када ће људи постати ускогруди и када ће своју креативност жртвовати за остварење државних планова. И оно мало људи који су били креативни и слободни, или су постали мали шрафови система или су побјегли главом без обзира.

Иако је уз велике напоре домаћих робова и страних плаћеника, остварена побједа над Грчком, катастрофа Спарте била је неминовна: ригидни систем добро је функционисао када се радило о спутавању слобода, али није могао да ријеши проблем пораста страног утицаја.

И црногорској врхушки би страни фактор могао да дође главе. Пут ка Европској унији им је мач са двије оштрице, јер питање је дана када ће представници европских институција престати да жмуре над оним што се овдје дешава. За сада покушавају да издејствују Ђукановићево повлачење из политике, сматрајући да је то најбезболнији начин за почетак истинске демократизације.

Спартанска фаланга се распадала ако би из савршене формације испао и један војник; црногорска фаланга би могла бито потпуно обезглављена без Мила Ђукановића.

Црну Гору су многи звали српском Спартом. Нијесу ни слутили да ће она оправдати и наличје тога имена.