„Предсједништво Демократског фронта ће у септембру позвати лидере осталих опозиционих партија на разговоре о наступу на предсједничким изборима, који би требало да се одрже наредне године, с намјером да се договоре око заједничког кандидата“, пишу данашње „Вијести“ позивајући се на извор из врха Демократског фронта.
Лидери ДФ-а изгледа не одустају од свог плана, иако се нико из опозиције не осврће на њихове предлоге, чак је и нови предсједник СНП-а, Владимир Јоковић, саопштио да ће сарађивати само са „грађанским“ партијама.
И ако буде неких разговора, сасвим је извјесно да договора о заједничким кандидату опозиције неће бити, судећи по оном што смо досад чули од првака „грађанских“ странака, који посебну ненаклоност гаје према ДФ-у, а знамо и због чега – зато што неће да се замјерају западним амбасадама. Свјесни су тога сигурно и у Фронту, али вјероватно желе да оставе утисак у јавности да су се једини залагали за опозиционо јединство.
Разлог за упорност ДФ-а у пропагирању ове идеје може да буде још један – да се на „мала врата“ добије проходност до Брисела и Вашингтона, што је опет немогућа мисија, јер тамо нијесу толико наивни и већ толико пута су послали поруку – ко су им (не)пожељни партнери у Црној Гори.
Наравно, ту је и чињеница да Демократски фронт нема никаквих шанси на предсједничким изборима са својим кандидатом, све да му рејтинг није нимало пао од прошлих парламентарних избора када је имао 20,6 одсто, посебно када се има у виду онај анимозитет преосталог дијела опозиције, зато му је заиста тешко пронаћи стратегију за предсједничке изборе.
А решење је, ипак, тако једноставно и за Демократски фронт и за српски народ у Црној Гори који чини огромну већину гласача ове коалиције. А то је – бојкот предсједничких избора!
У ситуацији када је сасвим извјесно да ће се у другом кругу тих избора наћи Алекса Бечић и кандидат ДПС-а (вјероватно то неће бити Мило Ђукановић), поставља се логичко, односно реторичко питање – шта ту Срби имају да траже?
На последњим предсједничким изборима, одржаним 2013. године, када је Вујановић тијесно побиједио (или покрао) Лекића, изласност је била 63 посто.
С обзиром да је у Црној Гори, међу бирачима, скоро трећина Срба (рачунајући само оне који су смјели да се као такви попишу, иако их је објективно пуно више), испада да би, у случају бојкота Срба, излазност била око 41 одсто, што би била жестока српска порука и црногорској држави и међународној јавности, прије свега Европској унији.
Па и да се на позив за бојкот оглуши трећина Срба, опет би бојкот успио, јер би излазност била испод 50 одсто, што би имало изузетну политичку тежину и отворило перспективу за решавање српског питања у Црној Гори.
А ако би се Срби у већини оглушили на тај позив, онда их не треба ни жалити, нека уживају у благодетима еуропске политике! У ствари, у том случају, велике шансе да побиједи у другом кругу имао би Бечић, јер би Срби гласали по логици по којој се 2012. године гласало за СНС у Србији – „само да видимо леђа жутима“! А после би таман било као и у Србији – Бечић би беспрекорно, вучићевски, одрадио задатке које би добио од западних центара моћи.
Када се све сабере и одузме, сасвим је јасно да нема другог прихватљивог решења и да би бојкот предсједничких избора успио. Срби не требају, по ко зна који пут, да похрле, као овце на клање, на унапријед изгубљене изборе, већ да остану кући и да уживају у кисјелом осмјеху побједника предсједничких избора!
