ВАЖНА ОТКРИЋА БУГАРСКЕ ИСТОРИЧАРКЕ ТЕОДОРЕ ТОЛЕВЕ

ДАНАС ЈЕ ДАН АЛБАНСКЕ ЗАСТАВЕ: Аустро-угарска утемељила Велику Албанију

2822

У својој докторској дисертацији „Утицај Аустроугарске империје на стварање албанске нације“, која је недавно публикована код нас, Толева потпуно демаскирала улогу Аустро-угарске у стварању албанске државе и нације, на основу бројних докумената које је пронашла у Бечком архиву, а који раније нијесу били познати

Пише: Љубиша Морачанин

Крајем 19. вијека, Албанија је била нејасан географски појам. Иако су Албанци вјековима одолијевали освајачима и асимилаторима, Албанија као независна држава није постојала. Тек 9. новембра 1921. године, четири силе у Паризу доносе одлуку којом признају да је Албанија независна и суверена држава, потврђују јој границе из 1913. и налажу једној комисији да на њима изврши исправке код Скадра и Призрена.

А све је, заправо, почело с јесени 1896. године у Бечу – открива бугарска историчарка Теодора Толева у својој докторској дисертацији „Утицај Аустроугарске империје на стварање албанске нације“, која је недавно публикована код нас, а у којој се, између осталог, налази обимна документација пронађена у бечком архиву, а до скора непозната јавности.

Министар спољних послова двојне монархије, гроф Голуховски, 17. новембра 1896. године сазива тајно савјетовање са темом: „Почетак једне енергичне аустроугарске интервенције у Албанији“. Учесници савјетовања су били министар финансија Бењамин фон Калај, специјални изасланик и претходни министар финансија барон Фон Цвидинек, шеф одсјека у министарству спољних послова Фон Хоровиц и конзули барон Фон Баум и Шмукер. Сви присутни на овом скупу у том тренутку заузимају највише и најповерљивије позиције у Аустроугарском царству.

Све анализе и подаци који су стизали на бечки двор говорили су да се ближи крај Османског царства и да ће, у годинама које долазе, доћи до његовог распарчавања. Један од кључних стратешких интереса двојне монархије је био да под њиховом контролом буде албански простор. То је, заправо, значило онемогућити Русију да преко Бугарске, Србије или Црне Горе има било какав утицај у овом дијелу Балканског полуострва.

Гроф Голуховски задужује барона Фон Цвидинека и генералног конзула Шмукера да ураде исцрпну анализу стања и укупних односа у Албанији, са главним правцима дјеловања Беча и циљем да се на том простору формира независна кнежевина под аустријским протекторатом. Њих двојица завршавају свој извештај до 8. децембра, када је заказано и друго тајно савјетовање. Овај спис је назван Меморандум о Албанији. И у њему су дефинисане територије у којима би Беч могао да интервенише како би реализовао своје планове. Границе дјеловања су биле:

– на сјеверу: Црна Гора и дијелом Србија

– на западу: Јадранско море

– на југу: Первез, Јањина, Ђирокастра и Касторија (Костур)

– на истоку: Касторија, Монастир (данас Битољ), Охрид,Врање, Приштина и Нови Пазар

Темељ за сан о „великој Албанији“ је постављен.

Треће савјетовање о овој теми је одржано 23. децембра 1896, у истом саставу као и прва два. Сва три састанка су одржана у најстрожој тајности, толикој да су остали тајна и за европске историографе све до 1999. године, када бугарска историчарка Теодора Толева први пут улази у Бечки империјални архив. Трагајући за документима о македонском питању, сасвим случајно открива никад необјављени Меморандум и записнике с тајних савјетовања на бечком двору.

Историографима је понешто било познато о улози Аустрије у стварању албанске државе, али сензационално откриће Толеве, која је нажалост преминула 2011, било је сазнање из ових докумената да тих година није постојала развијена албанска национална свест, да су албанска племена у сталним ратним сукобима, да су им језички дијалекти необједињени, да немају нормирано писмо.

У својој докторској дисертацији Толева пише: „После детаљног проучавања архива можемо тврдити да на почетку 20. вијека албанско становништво још не представља оформљену нацију. Етничке групе у Албанији живе изоловано, немају веза међу собом, осим кад ратују. Могућности за њихово зближавање су практично ништавне, а убиства уобичајена, чак и за људе из истог клана. У земљи постоје два основна дијалекта, али они су толико различити да се људи готово не разумију. Не постоји јединствени књижевни језик, већ више од двадесет различитих начина писања на локалним дијалектима. Коефицијент писмености не прелази чак ни два одсто. Становништво припада трима вероисповијестима – муслимани, православни и католици. Албанци немају национално сазнање, немају опште интересе, не исказују солидарност и не развијају се у правцу буђења националних осећања. Према томе, почетком 20. вијека не постоји албанска нација.“

Ова историчарка такође запажа: „У тренутку када Беч доноси одлуку да спроведе нови план за Албанију, постоји двадесетак различитих транскрипција албанских дијалеката. Три су основна: један користи арапска слова, други ћирилична, трећи латинична.“

Беч је посебну пажњу посветио унификацији албанског језика, јер је то убрзало процес стварања албанске нације. Писмо које Албанци и данас користе прихваћено је на конгресу у Битољу 1908. године. Пресудну улогу у овоме одиграо је аустроугарски конзул Карл. Исто тако, Беч се максимално ангажовао на стварању књижевних текстова, историјских књига, календара, граматике… и све је то штампано у Аустроугарској. И прије него што су границе Албаније одређене протоколима Конференције амбасадора у Лондону 10. априла 1913. године.