ЛЕТЊИ КУЛУК

БАУК ЉЕТОВАЊА: Зашто од Црне Горе бјежим у Турску?

918

Баук летовања кружи Европом. Оглашава се чувеним питањем: „Где ћете на летовање?“

Ако ишта мрзим на свету то је тај обавезан летњи кулук; пржење на пешчаним плажама где вам песак упада у патике и купаће гаће, у косу и ноздрве, док деца вриште у крешенду: „Мама, види како роним!“ И док се тако печемо као у паклу, окрећући се час на једну час на другу страну, изнад и покрај нас пролазе обнажене лепотице које никада нећемо имати (одвојиле су нас од њих сопствене године), па тражимо утеху у млаком вину и преферансу.

Пре Другог светског рата летовали су само они ретки, најимућнији, који су то себи могли да дозволе. Када је мој стари теча, угледни трговац, одлазио на петнаест дана у Абацију, његов фијакер, који га је одвозио тако далеко у свет, до железничке станице испраћала је цела улица.

Социјализам је донео летовање за све, па ипак, Срби су чезнули за капитализмом, оговарајући Маркса, Енгелса, Стаљина и Тита у одмаралиштима на мору у којима су летовали бесплатно са читавим породицама. Данас су се ствари вратиле на предратно стање; кад неко иде на летовање, опет му завиди цела улица и злобно шапуће: „Има се, може се!“

Истина, море нам се смањило, а куће на обалама наше некадашње браће не припадају више нама. Остали су у њима још само избушени чамци на надувавање, маске, пераја, дечије играчке и стари купаћи костими, наравно и успомене – куће пуне духова у којима сада живе неки други. Што каже песник: „На столу новине још леже са неким датумима јула…“

Остало је дакле Црногорско приморје.

Као Херцеговац, волим комшије Црногорце, пијемо исту лозовачу, једемо смокве и кувамо овчетину са каштрадином, ако нисмо у рођачким везама, онда смо сигурно у кумовским.

Куд ћемо, где ћемо, него код њих. Али, не лези враже, седнем пред хотел „Морген“ у Будви да попијем кафу и прочитам новине; јутро је, још нисам ни дошао себи од ноћас, кад ево, стиже шест лозовача. Захвалим се конобару и кажем да је рано за пиће, а он мени: „Шта рано, јадо? У Никшићу већ повраћају!“

Нисам попио ни прву, кад ево ти за сто оних шест што су ми послали лозоваче, и ту наравно, почне разговор о новинама које читам. Ако је „Политика“, што читам то великосрпско гласило. Купим „Побједу“, што читам тај глас дивљине. „Глас Црногорца“ је издајнички, а иза „Вијести“ зна се ко стоји. Па онда почне прича о отцепљењу. референдуму и томе ко се колико обогатио на народној несрећи, а у то ће и вече – време да се пређе на вино уз гамборе, и тако до новог јутра.

Свака херцеговачка породица има легенду о томе како је добила своје презиме. Увек је то од неког претка који је убио Турчина, па побегао у Црну Гору и променио презиме: од Филипа постали Филиповићи, од Ратка Ратковићи, а од Паје Пајовићи… Да је толико породица побило толико Турака, мислим, не бисмо имали под ким да будемо пуних петсто година. Било како било, кад год је неко од мојих предака убио Турчина, увек би преко Вучијег дола побегао у Црну Гору.

Ја сам први случај у породици Капор који из Црне Горе бежи у Турску.
Ђедови ми се окрећу по гробовима к’о вентилатори.

Ствари су се измениле из основа. Петсто година Турци су и летовали и зимовали код нас, последњих десет, ми код њих.
Правда је задовољена.

Што је најважније, навикли смо да се разумемо. Кажем келнеру: „Раки“ и он почне да ми сипа ракију у чашу: кажем му „таман“ а он мени „аферим“. Ја њему „машала“. Кад улазим у кафану, поздравим га са „мерхаба“, и наручим соган долму, а после кадаиф, а што је најважније и код нас и код њих баксуз се каже баксуз, а будала – будала.

(Драги наши, Момо Капор)