У роману “И дуже од вијека траје дан“ Чингиза Ајтматова, испричана је легенда о прављењу манкурта, најбоље врсте робова. Некакав номадски народ, отимајући силом туђе територије, примјењивао је необичан начин да заробљенике претвори у безопасне робове.
Пише: Донко Ракочевић
У роману ”И дуже од вијека траје дан” киргиско-руског писца Чингиза Ајтматова, нарочит утисак оставља казахтанска легенда о прављењу манкурта, специјалне врсте робова. Некакав номадски народ из давно прошлих времена, отимајући силом туђе територије, примјењивао је необичан начин да ратне заробљенике претвори у потпуно безопасне робове. Врло једноставном, а суровом методом, од човјека је прављено бесловесно створење, те господар убудуће није морао стрепјети од побуне.
Тај примитивни метод прављења безопасних и поузданих робова дословце је следећи:
”Најпре би им начисто обријали главу, брижљиво састругали сваку длачицу до коријена. За то вријеме, док би бријање било привођено крају, искусни кољачи заклали би у близини матору камилу. Дерући кожу с камиле, најприје би одвојили најчвршћи и најприонљивији дио коже око врата. Пошто би ту кожу с врата подијелили на парчад, одмах би је, онако врућу, лијепили на обријане главе заробљеника и она би се зачас прилијепила. У таквом стању, одвожени су што даље од настањених мјеста, како не би до људи допирали њихови очајнички урлици. Мучење је трајало неколико дана, док огромна већина не би скапала. Када би дошли по несрећнике, ако би од десет затекли једног живог, сматрано је да је циљ постигнут. Њега би појили водом, ослобађали окова и полако му враћали снагу. То је био роб – манкурт, насилно лишен памћења и стога веома цијењен, вриједио је колико десет здравих сужњева.”
Манкурт није више знао ко је, из ког је рода и племена, није знао своје име, није се сјећао дјетињства, оца, мајке – једном речју, манкурт се није осјећао као људско биће. Био је једнак бесловесном створу и стога апсолутно покоран и безопасан. Никад није помишљао на бјекство.
За сваког робовласника најстрашнији је – устанак робова. Сваки роб је потенцијални побуњеник. Манкурт је био једини изузетак у својој врсти – њему су биле туђе побуде за бунт, непокорност. Све његове мисли сводиле су се на задовољавање желуца. За друге бриге није знао. Зато је повјерене задатке испуњавао слијепо, усрдно, неуморно.
Легенда се у роману завршава епизодом у којој млади Казахстанац, манкурт, лишен свијести о себи и свом идентитету, а руковођен савјетом господара, убија своју мајку која га је нашла у степи, узалудно покушавајући да га подсјети на све што је био, препознајући у њој, не мајку, већ непријатеља сопствене будућности.
Иако је легенда настала у давној прошлости, чињеницом да искрсава у сјећању главног јунака романа, затеченог у доба совјетског комунизма, дакле једном од савремених хуманистичких и цивилизацијских процеса где се код људи брисало сећање на Бога, прошлост и претке, ради стварања ”љепше будућности”, писац нас наводи на закључак да манкуртизација није ствар нечега давног, мрачног и превазиђеног, већ и данас представља, не само локални, него свјетски процес.
Брисање људског памћења и затирање свега претходног, данас се, истина, не обавља сировим камиљим кожама, већ је подигнуто на један далеко виши и хуманији ниво – обавља се преко телевизије, штампе, филмова и серија, школских програма, невладиних организација и политичких партија. А циљ је исти – одвајање људи од Бога, вјере, традиције, личног и националног идентитета, ради њиховог претварања у безличне ”грађане свијета” (савремене манкурте) који ће беспоговорно да служе интересима свјетских моћника.
Без обзира на пропаст комунизма, комунистичка свијест наслијеђена из тог периода одлично се уклопила у тзв. процес европеизације и глобализације, који су само завршна фаза манкуртизације започете на овим просторима почетком 20. вијека. Господари ”демократије и људских права”, са истом жестином као некад вође комунистичке револуције, спроводе реформе у свим областима живота, од економских до сексуалних, заводе ред чак животињама и биљкама – вакцинацијама и генетским модификацијама.
Умјесто сирове камиље коже, разум нам смућују ругањем свему што је чинило српски живот у прошлим временима као нечему примитивном, а самим тим штетном, уз засипање обиљем евро-америчке празнословне фразеологије о свијетлој будућности у глобалном свијету без граница. Процес је толико замаскиран евро-фразеологијом, да чак ни најискренији Срби не виде како је не само Косово и Метохија, већ цијела Србија окупирана војним посматрачима, арапским инвеститорима, домаћим политичарима и страним ”савјетницима”.
Хуманом изгледу овог процеса не доприноси само обиље фразеологије, већ и увелико осавремењена свијест манкурта, тако да и кад има сјећање на своје коријене, то уопште није нешто што би га покренуло на бунт. Она ”једина потреба за задовољењем желуца” коју помиње Ајтматов, код савременог Србина је проширена и потребом за безвизним режимима, свјетским плажама, путовањима, робним маркама, могућношћу запослења у државним службама, чланством у политичким партијама… и свим другим што му господари великодушно нуде и обећавају. Дакле, са оног чисто анималног, манкурт је подигнут на један виши, потрошачки ниво.
Као што онај несрећни манкуртизовани Казахстанац убија своју мајку, убијеђен да је тиме учинио много за своју будућност, тако многи европеизирани грађани Србије и Црне Горе, као што се то чинило и у време титоизма, убијају у себи Бога, Светог Саву, Косово, Карађорђа, крсну славу, обичаје и обреде, музику, језик, писмо, презирући претке, поријекло и све друго ”од чега се не живи”.
У несрећнику из казахстанске легенде не постоји више никакво осјећање, осим страха да би могао остати без капе, која му је попила памет. Исто као што данас, код наших политичара, умјесто страха од Бога, постоји само страх од европских и америчких бирократа, а једино смисао виде у евро-атлантским интеграцијама.
Тумачећи Ајтматовљев роман, Владимир Меденица који је код нас објавио књигу “И дуже од вијека траје дан”, каже: ”Та капа, која празни човјека од сваког садржаја, постаје једини циљ и смисао живота манкурта, његова бесконачна садашњост у којој беспоговорно служи оне који су му том капом испрали мозак… Заборав се намеће као сама суштина човјекова, капа је већ урасла у лобању као коса у главу, и човјек већ мисли да ће изгубити себе ако изгуби ту своју привидну суштину.”
Казахстанац и убија мајку баш зато што су га господари убиједили како је дошла да му ту капу скине. Том страху истовјетан је страх данашњих ”грађана” да ћемо остати ”мимо цивилизованог и напредног свијета” због ”мрачних, назадних, заосталих предрасуда прошлости”. И управо у томе лежи разлог необичном понашању савремених робова и њиховог упорног непротивљења свим понижењима, гадостима (попут геј-парада), лицемјерствима, менталном, духовном и физичком насиљу којима нас тај ”цивилизовани и напредни свијет” већ годинама и деценијама излаже, нагонећи нас да сами убијамо све што нас је родило.
