Католичка базилика Светог Николе у Барију која чува свечеве мошти и данас има православну капелу, па чак и дјелимичну аутономију од апсолутне папске власти, захваљујући непроцјењиво вриједним даровима Немањића, каже Владимир Давидовић, некадашњи секретар САНУ, врсни познавалац српске баштине у иностранству.
– Данашња представа Светог Николе прихваћена у целом свету заснива се на српској икони коју је Барију поклонио Стефан Дечански – истиче Давидовић. – По предању, на ту икону верно је пренет свечев лик нацртан на сабору у Никеји, што указује на то да су Немањићи у ризници имали оригинално драгоцено дело. Зато је и српска икона сматрана чудотворном, па до данас стоји изнад велике часне трапезе која покрива гроб Светог Николе, а начињена је од сребра које је поклонио краљ Милутин.
Централни дио иконе заузима фигура светог Николе који десном руком благосиља, а лијевом држи јеванђеље. У горњем дијелу насликана су попрсја Христа и Богородице, док су у доњем делу смјештене клечеће фигуре донатора, Стефана Уроша III и његовог сина младог краља Душана.
Икона је сачувана прије свега захваљујући становништву Барија, које је сматрало српску икону – заштитницом града. Љетописац Беатило оставио је сведочанство да је чувана посебно заштићеном дјелу сребрне капеле одакле је изношена само у најтежим временима:
– Велика Урошева икона чува се с великим обожавањем у тајној капели трезора са светим реликвијама и одатле је никада не износе, осим у ријетким приликама када настане велика суша или се десе превелике кише. И право је чудо видјети да увијек када се велика света икона јавно изложи народу, који плаче и кличе, одједном почну да падају или престану кише, зависно од потребе.
О даровима Уроша II Милутина, најмоћнијег владара Балканског полуострва, свједочи запис љетописца Беатила: „Лета господњег 1319. јуна месеца, другог индикта, Урош Краљ Рашке, Дукље, Албаније, Бугарске и јадранског поморја све до реке великог Дунава, ову часну трапезу, велику сребрну икону, лампе и велике сребрне канделабре дао је начинити у Славу Божју и његовог блаженог Николаја. Обрад из Котора, син Силаве и маестро ово дело је начинио по налогу поменутог Краља“.
Данас, нажалост, више нема Милутинове капеле која је од пода до плафона била начињена од плоча гламе, мјешавине сребра и злата која се производила само у средњовјековној Србији. У њеном средишту налазио се гроб Светог Николе под часном трапезом коју су красили бројни рељефи с библијским представама. Чудесну просторију незамисливе вриједности осветљавали су пламенови двадесетак огромних сребрно-златних кандила и свећњака људске висине.
Милутинову капелу почео је да уништава 1481. краљ Феранте Први Арагонски, који је дио исјекао и претопио да би сребром исплатио своје војнике најамнике. Крађу су наставили великаши и поједини бискупи који су дио по дио уништили српско ремек-дјело. Хроничари базилике забиљежили су да су починиоце светогрђа и њихове породице после тога пратиле несреће.
Барокна реконструкција никад није достигла славу легендарне Милутинове часне трпезе. Крајем 20. вијека она је склоњена, а умјетници су направили приближну реплику српског оригинала.
Цар Душан је одржао традицију породице и поклонио базилици порез од 200 перпера, који је Србији плаћао Дубровник. Чак и после пропасти српске средњовјековне државе, Срби су према могућностима још дуго наставили да дарују храм у Барију.
– То је традиција коју је установио Стефан Немања, први дародавац базилике, о чему је сведочанство у житију оставио његов син Стефан Првовенчани – каже Давидовић. – У истом житију наведена је хијарархија која је постала матрица у националном бићу: „Живљаше захваљујући Господу Богу нашем Исусу Христу и пречистој његовој и непорочној деви Богородици и светоме чудотворцу, брзоме у бедама помоћнику и архијереју Николи и светом и великом страстотрпцу и у борбама браниоцу мученику Ђорђу“.
Стефан Немања је, иначе, прву монументалну цркву подигао у част Светом Николи у граду Топлици, данашњој Куршумлији.
– Потпуно је нормално да Немања, владар Срба, народа сеоба, поштује свеца који је заштитник путника и „брз на помоћи“ у невољи. Више пд 600 српских цркава носи Његово име – каже Владимир Давидовић. – Немањићи су зато највећи донатори базилике у Барију, а тек после њих су Анжујци, који су нам својта по женској линији, од времена краљице Јелене Анжујске. Она је рођена као католкиња, а умрла као православна монахиња, а даровала је прекрасним православним иконама и базилику у Барију и Цркву Светог Петра у Риму.
