Пише: Љубиша Морачанин
Постављање обелиска војводи Мирку Петровићу, који је направио масакр у Кучима 1856. године, почело је данас на Тргу независности у центру Подгорице. По угледу на стари споменик, поставља се нови, висине 10 метара, рађен у камену, из више дјелова, по идејном решењу загребачког умјетника Димитрија Поповића.
Прије неки дан постављен је постамент на којем је исписано „Великом војводи Мирку Петровићу, 1820-1867. и црногорским јунацима учесницима ослободилачких ратова 1853, 1862, 1876-1878“.
Одлуку о подизању споменика донијели су одборници Скупштине Главног града, крајем јула 2015. Године, и то одборници владајуће коалиције ДПС-СДП-ДУА-БС-ЛП-ХГИ, док су против одлуке гласали одборници ДФ-а, Демоса, Демократе, СНП (уздржана је била Позитивна Црна Гора).
ПЕТРОВИЋЕВ ЗЛОЧИН
Турци су, у три страшне и велике похаре, покушали да Куче физички истријебе (прва 1455, друга 1774. и трећа 1862. године) што је имало тешке последице по кучко становништво али су опстали. Из истих разлога, физичко истребљење Куча и рода Дрекаловића наредио је књаз Данило, а ова похара се десила 28. јуна 1855. године. У исти дан, годину дана касније (1856) војвода Мирко је повео војску на другу црногорску похару Куча која је по обиму, жртвама, пљачки, паљевинама и злочину надмашила све похаре које су учињене од стране Турака.
Разлог крвавог пира био је бунт Куча, који нису могли да трпе терор који је спроводио цетињски господар. Сабља Мирка Петровића и његове војске сјекла је главе тек рођене деце, а од њене оштрице нијесу поштеђене чак ни жене труднице! У народу се до данас препричава књажева наредба, коју је доследно спровео његов брат, војвода Мирко Петровић: „Удри Куча на божју вјеру, ако га другачије уфатит не мош… и дјеца у колијевке да се кољу!“ На тај начин је пријеки књаз упутио своје поданике да чине злочине, да убијају своје сународнике и да газе дату ријеч и заклетву коју су раније дали Кучима.
Према казивању савременика тих трагичних догађаја, војводе Марка Миљанова, посјечене су 243 племенске главе, од чега 17 „војничкије“, док су преостале биле стараца, жена и дјеце. „Главе љуђи и дјеце, које су посјечене, скупљене су на уљаник попа Луке и пободене на розге око уљаника, како би иж војвода Мирко мога гледат и видјет колико иж је“, записао је Марко Миљанов.
Књаз Данило је на смрт осудио 12 кучких глава, међу којима су била три свештеника. Прије одласка у Куче, црногорски главари су рекли војсци да Кучи нијесу хришћани, па их могу убијати на божју вјеру и да ће „грешан бити пред Богом и пред судом ко Куча не убије и не посијече“.
Марко Миљанов биљежи више примјера тешких злочина. Међу њима се истакао поп Мијало Војводић који је први почео да коље дјецу у колијевци. Поп Ђуро Кусовац је посјекао сиромаха који је дошао да се жали на неке Куче. Умјесто да га заштити, поп му је одсјекао главу.
Војска војводе Мирка чинила је злодјела и према црквама у Кучима. Похарали су цркву на Косору – поломили крстове и друге цркве ствари, спалили богослужбене књиге. Тај поступак је „објаснио“ војвода Мирко зачуђеном старом Кучу да то није црква него џамија. Најзад, војска је однијела мошти сватог Арсенија, које су, из страха од Турака, биле донешене из Пећке патријаршије у Морачки манастир, па на Медун. Тако је апсурд доведен до врхунца.
