ЈЕЛЕНА БАЛШИЋ

НАША ПРИМАДОНА: Исихаста са Скадарског језера!

2686

Кроз историју простора данашње Црне Горе, нема значајније жене од Јелене Балшић (ћерке кнеза Лазара), која је била владар средњовјековне Зете, ктитор цркве Пресвете Богородице на острву Горица на Скадарском језеру гдје је провела добар дио живота, али и коаутор Горичког зборника, капиталног дјела наше средњовјековне писмености и духовности

Јелена Балшић је рођена у Крушевцу 1365. године (ћерка кнеза Лазара и кнегиње Милице), гдје је, прилично свом дворском одгоју, добила широко образовање, и то дотле да ће себи касније завриједити надимак „Учена“. За Зету се везује од 1385. године када се удаје за Ђурађа Другог Балшића. Након смрти супруга, Јелена преузима државничке обавезе, стављајући се у ред оних средњовјековних жена које су вршиле утицај не само у формирању културе и духовности, него и у образовању дипломатије и политичког дјеловања.

У почетном стадијуму њеног дјеловања, Зета се суочава са сталним млетачким претензијама, па се све више везује за деспотовину свог брата Стефана, од које није могла добити неку значајнију помоћ. Током тих сложених односа, ова „немогућа и врашка жена“, како су је називали Млечани, одупираће се, вјештим и дипломатским тактизирањем, али  и одмјереном државничком одлучношћу, млетачким интересима који су ишли на штету Зете.

Дипломатски брак са босанским војводом Сандаљем Хранићем Косачом (1370-1435) склопила је децембра 1411. године, чиме је постала захумска војвоткиња. Тим потезом, Јелена је  добила снажно залеђе за политику коју је водила у Зети, погоршавајући интересе Млечана да зазуму зетске територије. Млетачки интереси нарочито ће бити угрожени за владавине јединог Јелениног сина, Балше Трећег, чија је прерана смрт осујетила његове даље планове и умногоме измијенила потоњи развој догађаја у Зети.

За нашу тему, круцијални значај има Јеленина дјелатност у Зетској Светој Гори, мјесту које по својим духовним плодовима и богатој задужбинарској градитељској дјелатности, представља највишу тачку духовног развоја средњовјековне Зете. Почеци Зетске Свете Горе могу се везати за првог зетског митрополита Илариона, који је саградио манастир Врањину, а нарочито за дјелатност Светог Јевстатија Превлачког, који је, као бивши игуман Хиландара, у тадашњу Зету донио неке од првих обриса светогорског начина живота.

У Зетској Светој Гори, Јелена је повремено присутна до 1441, а у периоду од 1435. па до смрти 1443. године, своју судбину неопозиво везује за манастире Скадарског језера и за исахистички начин живота. По повратку из Босне, након смрти Сандаља Хранића, Јелена у Зетској Светој  Гори затиче опустјеле цркве, које жели да обнови, па ће управо ту, на малом острву Горици, односно Брезовици или Бешкој, а у близини Морачника и острвцета Старчево, подићи 1440. године своју задужбину – цркву Пресвете Богородице, гдје ће, како читамо у њеном тестаменту, наложити да буде мјесто њеног погребљења.

 

За изградњу и устројство ове цркве, Јелена савјете потражује од свог духовника – Никона Јерусалимца, који за ту сврху саставља Горички зборник, својеврсну енциклопедију средњовјековног знања, чију је важност за реконструисање духовне атмосфере у Зети 15. стољећа тешко прецијенити.

Никон Јерусалимац је рођен око 1380. године. У Јерусалиму, Синају и Египту, провео је прве деценије 15. вијека, а био је и игуман српског манастира Светих архангела у Јерусалиму. За Зетску Свету Гору, прецизније за Брезовицу, његово име се први пут везује 1441. године, када га налазимо као духовника Јелене Балшић, а сусреће се и у которском архиву на једном акту од 4. априла 1454. године, гдје се наводи као игуман манастира Светог Николе на Врањини.

За Никона Јерусалимског се везују два капитална дјела наше средњовјековне писмености: поменути Горички зборник, најзначајнији књижевни састав средњовјековне Зете, који свједочи о присуству и учвршћењу византијске духовности на овој територији, и Шестодневник, типични исихастички позно-средњовјековни кодекс и можда најбоље компоновани сачувани исихастички српски зборник.

Горички зборник настао је 1441-1442. године. Изворно је имао 294 листа, од којих је до данас сачувано 273, а по форми одговара у византијској литератури познатом жанру „питања и одговора“. Никон га је састављао у Богородичном манастиру на Горици, којему је он, како читамо у последњим редовима, и остављен у завјештање.

Од свих, са духовне, космографске, култоролошке и лингвистичке стране важних аспеката Горичког зборника, нашу пажњу највећма заокупљају посланице Јелене Балшић, као и она мјеста на којима Никон разматра правила која се тичу устројства монашког жвиота. Уколико пажљиво читамо двије кратке Јеленине посланице, сагледаћемо осим префињеног књижевног стила, да су њена интересовања усмјерена на нека софистицирана питања духовног живота.

На самом почетку поглавља Отписаније богољубно, а сагласно основним начелима византијске средњовјековне епистолографије, Јелена узвеличава свог „у Господу духовног наставника“ кога одређује као „учитеља светог јеванђеља“. Никонове поуке она поима као „божанствене речи“, а његов егзистенцијални став одређује стилски путем контраста („не получи због брзине моја бедност оно што сам желела“), а садржински посве мистички – као „бестелесно анђеоско пребивање“.

У наставку Отписанија, Јелена изражава став по којем живот у свијету, поглавито опредијељен гомилањем материјалних добара, стицањем славе и тјелесним уживањима, запречава човјекову аутентичну егзистенцију, то јест његово „узвисавање ка светлости часног и бестелесног пребивања“.

Осврнемо ли се на настројеност ауторке Отписанија богољубног, као и на опредељење састављача главног дијела Горичког зборника, лако ћемо схватити зашто је Јелена Балшић оквалификована као протагонист исихастичке оријентације у Зети, а Никон као органски дио живог и живоносног покрета исихазма.

Јеленин вокабулар јасно упућује на њену суштинску укоријењност у исихастичком предању: она се поглавито занима за питање аутентичности монашког живота, наводи класично хришћанско претумачење античке парадигме „познај самог себе“ у монашку парадигму  „мотри на самог себе“, а изрично помиње и Василија Великог, једног од најзначајнијих писаца хришћанског Истока.

Основно Јелелнино потраживање тиче се питања аутентичног сазнања и аутентичног начина живљења, те се она тако, заокупљена „светлошћу часног и бестелесног пребивања“, показује као мистик у правом византијском смислу те ријечи.

(одломак из књиге „Његош и исихазам“, проф. др Микоње Кнежевића, која се може купити у књижари Матице српске у Подгорици)

О АУТОРУ: Микоња Кнежевић је рођен 1978. године у Никшићу. Филозофски факултет завршио је 2001. године као најбољи студент Универзитета Црне Горе. Докторирао је на Катедри за филозофију Националног и Каподистријског универзитета у Атини. Објавио је више научних студија у домаим и међународним публикацијама. Преводи са енглеског, грчког и њемачког језика. Ванредни је професор на Филозофском факултету Универзитета у Приштини са привременим сједиштем у Косовској Митровици.