како је велики француски филозоф и социолог видио један од највећих проблема савременог свијета

ЖАН БОДРИЈАР: На тероризам је Запад сам себе осудио!

1883

Тероризам врши освету свих особених култура које својим нестанком треба да плате устоличење једине свјетске силе. Покушај да се тероризам искоријени као објективно зло – потпуно је илузоран, јер је он пресуда на коју је ово друштво само себе осудило

Мисија данашњег Запада јесте да разноврсне културе широм свијета – потчини окрутном закону једноумља. Култура (западна) која је изгубила своје вриједности мора да се свети другим културама. Чак и ратови – имају најприје за циљ да, мимо политичких или економских стратегија, среде дивљаштво, утјерају у ред све територије. Треба покорити све непокорене области, колонизовати и припитомити дивље просторе, било да се они налазе у географском простору, или у менталном универзуму.

За свјетску силу која је исто тако интегристичка као религиозна правовјерност, сви различити и посебни облици представљају јерес. Због тога су осуђени да, милом или силом, приступе свјетском поретку, или да нестану.

Успостављање свјетског система је плод жестоке љубоморе: љубоморе равнодушне културе, слабо дефинисане у односу на снажно дефинисане културе, љубоморе разочараних, обеснажених система према култури високог интензитета, љубоморе десакрализованих друштава према културама или облицима способним за жртвовања.

За такав свјетски систем, сваки вид побуне виртуално постаје терористички! То што се на једној територији све „демократске“ повластице и слободе – музика, телевизија, па чак и лица жена – могу да буду забрањене, што једна земља може да крене у сасвим супротном смјеру од онога што ми називамо цивилизацијом, без обзира на какав се вјерски принцип позивала, то је неподношљиво за остатак „слободног“ свијета, то представља злочин према јединственом мишљењу и општеприхваћеном западњачком видокругу.

Овај сукоб може се разумјети тек у свијетлу симболичне обавезе. Да би се разумјела мржња остатка свијета према Западу, ствари треба посматрати из потпуно различите перспективе. Није то мржња услед одузимања и експлоатисања, већ због понижења. И на њу је узвратио тероризам од 11. септембра: понижење за понижење. Најгоре што може да се деси свакој сили није да буде нападнута или разорена, већ да буде понижена. А 11. септембром је понижена јер су јој терористи досудили нешто што не може да врати. Све репресалије су само физичка одмазда, а она је поражена симболично. Ратом се одговара на напад, али не на пораз.

Основа сваке доминације јесте непостојање супротне стране – увијек, према суштинском правилу. Једнострани дар је чин моћи. А Империја Добра, насиље Добра, управо је давање без могућности уздарја. То значи преузети улогу Бога. Или Господара који оставља у животу свог роба у замјену за његов рад (али, рад је само симболично уздарје, једини одговор на крају јесте побуна и смрт). Бог је, ипак, остављао простор за жртву. У традиционалном поретку, увијек је постојала могућност да се Богу, природи, или било којој инстанци, узврати приношењем жртве. То обезбјеђује симболичну равнотежу бића и ствари.

Данас немамо коме да вратимо симболични дуг и то је проклетство наше културе. Није дар немогућ, неостварљиво је уздарје, јер су путеви жртвовања универзални и испражњени (остала је само пародија жртвовања, видљива у свим актуелним видовима виктимизма).

Налазимо се, дакле, у беспрекорном стању у којем примамо, стално примамо, не више од Бога или од природе, већ путем техничких механизама генерализоване размјене и опште награде. Све нам је виртуално дато и имамо право на све, милом или силом. У положају смо робова којима је поштеђен живот и који су везани нераскидивим дугом. Све то може дуго да функционише захваљујући припадности систему размјене и економском поретку, али, у одређеном тренутку, суштинско правило преовлађује и овом позитивном трансферу неизбјежно узвраћа негативни контратрансфер, жестока абреакција на овај живот у заточеништву, на ову заштићену егзистенцију, на засићеност егзистенцијом. Овакав обрт или поприма облик отвореног насиља (ту спада тероризам) или немоћног порицања који је одлика наше савремености, мржња самог себе и кајања, свих негативних страсти које су деградирани вид онемогућеног уздарја.

Оно што презиремо код себе, мрачни предмет наше мржње, то је преобиље реалности, преобиље моћи и удобности, универзална доступност, коначно испуњење – судбина коју на крају Велики Инквизитор код Достојевског намјењује припитомљеним масама. А, управо је то оно што терористи осуђују у нашој култури – отуд одјек на који наилази тероризам и фасцинираност њиме.

Ако је, дакле, тероризам посљедица тог преобиља реалности и немогућности измјене, тог изобиља без узвраћања и тог насилног решавања сукоба, онда је покушај да се искоријени као објективно зло – потпуно илузоран, јер, такав какав је, у својој апсурдности и бесмислу, он је пресуда на коју је ово друштво само себе осудило.

(одломак из књиге „Дух тероризма“)

Жан Бодријар (1929-2007), велики француски филозоф и социолог. Један од најутицајнијих савремених теоретичара. Аутор низа значајних аналитичких увида о модерном друштву, политици и култури. Бодријарове анализе кретале су се у распону од политике људског тијела до симболичких форми свакодневице и мишљења, од улоге медија до моћи политике, од манипулативних стратегија до најактуелнијих друштвених и политичких изазова.
У издању београдског „Архипелага“ објављене су Бодријарове књиге „Дух тероризма“ и „Пакт о луцидности или интелигенција Зла“.