Један од највећих бораца против рушења Његошеве капеле на Ловћену, био је митрополит Данило (Дајковић): „Црква је за владике, а маузолеји за цареве, краљеве, предсједнике република или друга световна лица.“ То је изазвало бијес Цетињана који су, 19.03. 1969, демонстрирали испред његове резиденције
Рушењу Његошеве капеле на Ловћену супротставио се митрополит црногорско-приморски Данило II, поручивши у „Побједи“ од 7. априла 1966. да „СПЦ још ништа није рекла о свему овоме, а свакако да има много више права да о томе говори него многи који настоје да сруше ловћенску капелу, јер се ради о једном православном, освећеном храму“.
То је био врло важан тренутак јер је наговијестио побуну Српске православне цркве у „случају Ловћен“ – побуну која ће се идућих година уистину и догодити.
Дана 9. децембра 1968, Скупштина општине Цетиње (предсједник Скупштине Петар Tомановић) доноси дефинитивну одлуку о рушењу Његошеве капеле и изградњи Мештровићевог маузолеја, а непуна три мјесеца касније, 28. фебруара 1969, Завод за заштиту споменика културе Црне Горе још једну врло важну одлуку – о измјештању старе Његошеве капелице на неку другу локацију.
Но, све је то учињено без знања и без консултација са Српском православном црквом, односно с митрополитом црногорско-приморским.
И Црква креће у контраофанзиву. Свети архијересјки сабор СПЦ (присуствовао му је и владика Данило) издаје саопштење у којем се оспорава Скупштини општине Цетиње (и црногорским властима) право на рушење постојеће капеле на врху Ловћена, и наглашава да се мора испунити Његошев аманет. Другим ријечима, Архијерејски сабор СПЦ ставио је вето на рушење старе капеле на Ловћену.
Посебну тежину имао је чланак митрополита Данила у „Православљу“ под насловом: „Његошу не треба маузолеј“, у којем је одлуку црногорских власти о рушењу старе Његошеве капеле упоредио с поступком италијанске окупационе војске у Другом свјетском рату, када је италијански тобџија (током војних вјежби) погодио и оштетио Његошев споменик на Ловћену (но, Италијани су се за тај инцидент извинили).
Осим тог самосталног иступа владике Данила, из редова СПЦ почели су стизати и такве оптужбе на рачун Цетињана (Црногораца) у којима се подизање маузолеја поистовјећивало с „варварским чином аустријске војске“ која је 1916, у јеку Првог свејтског рата, срушила капелицу коју је Његош још за својега живота био подигао.
Цетињани су ово доживјели као увреду и понижење. Њих да Срби и СПЦ упоређују с аустроугарским и италијанским окупационим војскама. Дана 17. марта 1969, одржана је сједница Скупштине општине Цетиње, на којој су разљућени и разгоропађени одборници дословце отимали за ријеч да би изразили своју огорченост и противљење ставовима СПЦ. Неки су чак тражили да се судским путем затражи сатисфакција због тешких оптужби.
Врхунац црнoгорског протеста против СПЦ догодио се два дана касније, 19. марта 1969, када су цетињски гимназијалци, односно ученици старијих разреда цетињских школа, демонстрирали испред резиденције митрополита Данила, носећи притом транспаренте на којима су били исписани цитати неких Његошевих стихова, попут: „Не, владико, ако бога знадеш да ли ово светковина није!“ и „Какав даваш приговор, владико, трн у здраву ногу забадате…“
У августу 1969. одржана је Прва, а у априлу 1970. године Друга сједница Одбора за подизање маузолеја на Ловћену (објема је предсједавао Вељко Милатовић). Крајњи закључак оба засиједања? Иде се дефинитивно на уклањање Његошеве завјетне цркве.
У прољеће 1970. цијела је ова „сапуница“ дошла и до суда. Митрополија је Уставном суду Југославије предала тужбу против Републике Црне Горе, тражећи да донесе привремену мјеру одлуку о забрани рушења капеле. Парадокс ове ситуације је у томе што је на челу Уставног суда Југославије у то вријеме био некадашњи предсједник црногорске владе Блажо Јовановић, исти онај човјек који је од Ивана Мештровића наручио – онда, почетком 1950-их – маузолеј на Ловћену. Уставни суд се 8. јула 1970. године прогласио ненадлежним за то питање.
У мају 1970. склапа се специфично савезништво Црне Горе и Хрватске против Србије. Почетком маја те године, предсједник хрватске владе Драгутин Харамија, један од најистакнутијих протагониста „Хрватског прољећа“, примио је, у свом уреду, представнике Одбора за изградњу Његошевог маузолеја на Ловћену – Вељка Милатовића, Вању Радауша, Гргу Гамулина и Душана Вукотића – који су, у име Одбора, замолили новчану помоћ Извршног вијећа Сабора СРХ.
А други чин (и логичан наставак) такве сарадње и савезништва на релацији Црна Гора – Хрватска, догодио се 14. маја 1971, када је делегација Града Цетиња посјетила централу Матице хрватске у Загребу, и овај пут, бар једним дијелом, са сврхом прикупљања средстава за финансирање пројекта на Ловћену.
Цетињане су љубазно угостили водећи званичници Матице хрватске: Људевит Јонке, Мирослав брандт, Звонимир Комарица и Твртко Шерцар (иначе протагонисти приче око Декларације о називу и положају хрватског књижевног језика из 1967).
Посебан контакт са Цетињанима успоставио је Управни одбор Матице хрватске Дрниш (дакле, подружнице МХ из завичаја Ивана Мештровића), који је основао Одбор за прикупљање помоћи за подизање Његошевог маузолеја на Ловћену. Дрнишани су то овако образложили: „Наша дужност је да финансијски помогнемо изградњу овог споменика, који симболизира стогодишњу борбу црногорског народа за слободу, као и сарадњу између двају наших народа…“
