СКИДАЊЕ ПРАШИНЕ

ВРЕМЕПЛОВ: Свађа политичара око Звезде и Партизана

230
Капитени Рајко Митић и Стјепан Бобек, са судијом Васом Стефановићем, пред 4. дерби 1953.

Утицај државних функционера и отворени сукоби руководстава вечитих фудбалских ривала. Генерали звездаше оптуживали да су против Армије и Партизана. Партизановцима одговорено: ви сте против народне власти

Пише: Иван Миладиновић

У нашој историји, као уосталом и у историји многих народа и држава, било је подоста унутрашњих побуна и преврата и разноразних подела. И у средњем веку бележени су сукоби необузданих, распламтелих и распомамљених властољубивих владалаца и претендената на престо. Није се водило рачуна на жртве које подноси народ, ни на штете које је трпела држава. Понешто од тога и данас можемо да препознамо у ангажману појединих политичких странака.

Васпостављањем модерне српске државе, династички сукоби су обновљени. Они су били главни узроци готово свих унутрашњих немира. После убиства Карађорђа туча за престо у Србији трајала је безмало један век, између две династије – Карађорђевића и Обреновића, и њихове најзагриженије присталице. И то нам је било мало, па смо наставили да се делимо на пречане и Србијанце, на Херцеговце и Шумадинце, на Лале и Црногорце, на јужну пругу и Ерцове… По истом моделу, и Београд се делио на Дорћолце, Савамалце, Врачарце, Вождовчане, Земунце. Делио се и на „адажије“ и „дунавце“, и наравно, на звездаше и партизановце, на „гробаре“ и „цигане“.

Пажљивије хроничаре наших нарави зато не изненађује тренутни „медијски рат“ два наша најпопуларнија фудбалска клуба. Ривалитет Црвене звезде и Партизана почео је од њиховог оснивања. Својеврсни фронтови фудбалских навијача, који трају до данас, формирају се од прве пријатељске утакмице, одигране 21. априла 1946. године, када је било 2:0 за Партизан. Истовремено, тај ривалитет са трибина селио се и у сам врх државног руководства.

Владимир Дедијер (у средини) са Звездиним капитеном Рајком Митићем и Јосипом Брозом

Прва забележена фудбалска свађа збила се у јесен 1947. године када је Звездин играч Јован Језеркић прешао у ривалски табор. Његово појављивање у Партизановом дресу Звездина публика дочекала је повицима: „Уа, Партизан! Уа, партизани!“. Посебно је извиждан играч. Последица овог, за оно време поприличног скандала, био је састанак код Тита. Најбучнији су били Светозар Вукмановић Темпо, партизановац, и Благоје Нешковић, звездаш. О том састанку, у својим сећањима, Темпо је написао:

„… Нијесам се могао уздржати, па сам добацио Нешковићу као навијачу ‘Звезде’: – Ти си против Армије !

– А ти си против народне власти – није ми остао дужан.

Почесмо се препирати и узајамно оптуживати. Пошто је препирка пријетила да се претвори у свађу, Кардељ је интервенисао:

– Члановима руководства једноставно бих забранио да иду на утакмице… јер се може десити да се створе фронтови у самом руководству.

Побунили смо се јер смо готово сви ишли на утакмице. Чак се и Кидрич побунио, иако је само тог дана дошао на игралиште и бучно навијао за Партизан.

– То ми је једина разонода! -резигнирано сам коментарисао. – Не идем у лов, не играм карте, гледам филмове и идем на утакмице. А сад треба и тога да се одрекнем.

Једино се није изјашњавао Александар Ранковић. Ћутао је све време, мада је био склон да понедељком, уколико Партизан изгуби утакмицу, зове руководиоце клуба уз прегршт не баш нежних прекора.“

Слободан Пенезић Крцун (у кругу) са фудбалерима

Црвена звезда је основана 4. марта 1945. године, на иницијативу Слободана Пенезића Крцуна, Зорана Жујовића, Благоја Нешковића, Владимира Дедијера, Слободана Ћосића, Милована Ћирића… Одређене су и боје: црвено-плаво-бело са белом петокраком звездом на црвеној подлози дреса. Новооснованом клубу тада су припали стадион, пратећи објекти и велики број играча предратног фудбалског клуба Југославија. Црвено-бела боја дресова ће бити преузета нешто доцније.

Паралелно са оснивањем Црвене звезде трају припреме да се при Централном дому Југословенске армије, по угледу на Совјетски Савез, оформи фудбалски клуб, а касније да се прошири и на остале спортове у којима би били спортисти у војничким униформама. Датум његовог рођења је 4. октобар 1945. године. Ратни командант Пеко Дапчевић, касније и један од председника ЈСД „Партизан“, описао је како је донета одлука о оснивању клуба:

„Већина нас, младих генерала, која је играла и волела фудбал, окупили смо се и договорили да оснујемо фудбалски клуб. Око имена није било натезања: били смо партизани, било је и најприродније да се наш клуб зове Партизан.

На самом скупу, неформално је председавао Светозар Вукмановић Темпо, били су још присутни Отмар Креачић Култура, Вујица Гајиновић, Ратко Чоче Вујовић (изабран за првог председника), Коча Поповић, Мијалко Тодоровић Плави…“

У свим републичким центрима, тих година, оснивају се нови клубови, а у лето 1945. године организује се свеармијско првенство, на коме се окупило око 400 најпознатијих фудбалера из целе земље, настала је отимачина за најбоље. Било је међу њима и оних који су у току рата носили неке друге униформе… Прошлост, међутим, није утицала на њихову будућност.

У мемоарима „Револуција која тече“, Светозар Вукмановић Темпо је написао:

„Ми смо, наравно, имали у томе знатно преимућство над осталим клубовима – врбовали смо добре играче, давали им чинове и запошљавали их као спортске референте у Дому армије, давали станове, до којих се онда тешко долазило. То нам је омогућило да привучемо доста добрих играча… Публика није свесрдно прихватила Партизан иако је он био најбољи клуб. Узрок томе биле су привилегије које су уживали и клуб и играчи… Ми у Политичкој управи нијесмо то видјели, већ смо били склони да ту појаву припишемо држању комуниста, а посебно омладинаца ‘цивила’. Оптуживали смо их да не виде политички значај сталне популаризације армије, да се срозавају на непријатељске позиције, да су против армије и партизана. Они су, опет, одговарали да се не може изједначавати ‘Партизан’ са партизанима и армијом.“

Велико узбуђење изазвао је и покушај да Рајко Митић пређе у војни клуб. Најбољи Звездин играч био је позван у Политичку управу Генералштаба ЈНА, где му је речено да се од њега очекује да из Црвене звезде пређе у Партизан. Митић, немајући другог излаза, отишао је да се пожали Владимиру Дедијеру, ватреном звездашу. Дедијер, иначе плахе нарави, одмах је позвао Темпа. У књизи „Изгубљена битка Јосипа Висарионовича Стаљина“ о овом догађају пише: „Позовем ја (и то специјалним телефоном) друга Темпа, начелника Политичке управе Генералштаба, када он на мене осу ватру како ја не знам да Партизан треба да буде најбољи тим Европе, да најбољи играчи морају да буду у њему, да то није само његова жеља, него постављени политички задатак.

И ја планем с друге стране жице: – Море, Темпо, није фудбал петогодишњи план или битка на Сутјесци, него је то забава. Људи се ту потпуно ирационално опредељују за овај или онај тим. Ту је много емоције.

Темпо онда дрекну на мене, а ја њему сасух: – Ако Митић пређе силом из Звезде у Партизан, направиће се право политичко питање… Народ то неће разумети.

Ту ти се ми посвађасмо, као никад у животу. Али, Митић није прешао у Партизан.“

У својим сећањима и Темпо пише слично о овом догађају, с једним додатком који је Дедијер прескочио. Рајко Митић је претходно узео стан од Партизана, који после расплета није вратио.

Самовоље и привилегија није било само у Партизану… Владимир Дедијер, један од оснивача Звезде, објективно сведочи: „У Београду око Црвене звезде почели су да се скупљају неки државни функционери који дотле нису знали да ли је Црвена звезда фабрика пекмеза из Крагујевца или фудбалски клуб.

Пеко Дапчевић (у кругу) са фудбалерима

И таман се ред завео с Партизаном када су почеле неправилности око Звезде. Истина, ја сам био заклети звездаш, али када је Политбиро ЦК КПЈ издао једну директиву да се фудбалским клубовима не смеју давати никаква средства из државних фондова, ја сам поднео један извештај да је Црвена звезда добила лепе паре од српске владе.“

Дедијерова интервенција није дала резултат; мешање државних и других функционера није престајало.

О релацији политика – спорт, Владимир Дедијер је оставио још једно сведочанство:

„Једном ми се жалио Александар Тирнанић, државни капитен фудбалске репрезентације: – Звао ме један високи функционер из Министарства спољних послова и каже да је предстојећи сусрет наше репрезентације од великог државног значаја и да ја треба њега да слушам приликом састава нашега тима. Не знам шта да му одговорим?

Тиркету сам дао кратак савет: – Кажи ти њему, када он буде идући пут бирао амбасадоре за иностранство, нека тебе он приупита за савет. Таман се он толико разуме у фудбал као ти у кадровску политику нашега Министарства спољних послова.“

У октобру 1948. године у Београду је требало да се одрже балканско-средњоевропске атлетске игре. План је био да се та велика спортска приредба одржи на новом стадиону, који би био саграђен на игралишту чувеног предратног клуба БСК, које је додељено Партизану. Резолуција ИБ онемогућиће да наш главни град буде домаћин. Стаљин је једноставно забранио то атлетско такмичење.

Група генерала, на челу са Темпом Вукмановићем, одлучила је да се стадион заврши, правдајући одлуку тиме да Београд нема одговарајући спортски објекат. У ствари, стадион је био намењен Партизану. Пошто је завршен пројекат, који је предвиђао капацитет од сто хиљада гледалаца, почело се с градњом. Тада звездаши почињу тихи рат. Оптужују руководство Партизана за мегаломанију. На њихово запрепашћење, Звездином табору прикључују се Иван Гошњак и Коча Поповић. И како је то у оно време било, морао је Тито да интервенише. На састанку код Тита, по Темповим сећањима у „Мемоарима“ први је реч узео Гошњак „и оптужио да се гради велики стадион и троше огромна средства у ситуацији када хиљаде официра немају станова.

Тито је нашао средње рјешење: дозволио је да се гради стадион, али је упозорио да не смије бити велик и да се не смију трошити велика средства.“

Тако је саграђен Стадион ЈНА, али уместо сто, могао је да прими педесет пет хиљада гледалаца.

ДВА МИЛИОНА ЗА ВАСОВИЋА

О утицају високих функционера на фудбал говори и један детаљ с почетка шездесетих година прошлог века. Велибор Васовић је за прелазак у Звезду 1964. (на слици) добио два милиона динара. Када је после пола године одлучио да се врати у Партизан, морао је да врати и пун износ који је добио. Међутим, већину пара изделио је браћи и сестрама. Проблем је решен, испричао је Васовић аутору овог текста, тако што га је лично позвао Александар Ранковић, и дао му новац да врати комшијама.

(Вечерње Новости)