Сви се људи нечег боје. Пренатални психолози пишу да се већ људски ембрион у мајчиној утроби грчи када прети нека спољна опасност, или када се мајка нечег јако уплаши. Страх нас не напушта до краја живота, некад је и сам чин умирања праћен траумом (мада нас танатолози уверавају да ово није чест случај). Страх осећају и биљке када им прети уништење, уверавају нас фитолози.
Човек се плаши ,,свега и свачега“, зависно од узрока (спољашњих или унутрашњих: ови други некад су јачи), зависно од места, времена и доба старости. Страхови у детињству и у адолесцентном добу могу да буду веома јаки и могу да оставе трајне последице на развој човека. Наравно да сви страхови нису болесне природе (неуротичне или психотичне), постоје и оправдани страхови који су нам опомена и заштита пред опасношћу. О страховима су писали многи: психолози, психијатри, психотерапеути (и сам сам о томе писао у неколико мојих књига), али не мање добро, можда чак и продорније и ближе истини, писали су филозофи и теолози.
А сада ћу се вратити на Ваше питање, шта је са човековим страхом од Бога? Да ли је овај страх оправдан? Без обзира што се никад нисмо сложили са одавно раширеним материјалистичким схватањем, по коме је страх у човеку створио богове, страх ,,природног човека“ пред непознатом и још неистраженом природом, десетинама хиљада година морао је бити веома јак (довољно је сетити се и данас природног страха свих људи пред земљотресом, поплавом, пожаром, ерупцијом вулкана, итд.). Није за човека могло бити тада (делимично и данас) другог објашњења за настанак природних катастрофа ван представе о богу или боговима који управљају природом, а сеју смрт међу људима кажњавајући их због њихових грехова.
Све што је речено о страху код људи, односи се и на њихов страх према Богу. Пагански човек, присутан и данас у несвесном, колективном бићу старозаветног и новозаветног човека, када верује у Бога, плаши га се као немилостивог судије који стално контролише његове мисли и поступке, кажњавајући га за преступ, када, пак, овај пагански човек у савременом човеку, који није стигао да се преобрази у старозаветног, а онда и у новозаветног, Христовог човека не верује у Бога, он тада, несвесно, свој природан страх од Бога гнева и правде (тамна страна старозаветног Јахвеа) замењује најразличитијим манифестацијама страха из видљивог и невидљивог света (пре свега, невидљивог у смислу сопственог, непрепознатог, несвесног психичког живота). Страх, једном речју, као да се не може никако избећи! Па ипак, није сасвим тако.
Откривањем новозаветног Христовог бића у себи, његов прастари пагански, делимично и старозаветни страх од Бога успешно се замењује – страхопоштовањем према Богу. У чему је заправо разлика између страха и страхопоштовања? Једноставно речено: страх осећам према Ономе кога се бојим, а страхопоштовање осећам према Богу кога волим. Што је шира и дубља љубав у човеку, не само према Богу, људима, већ и према целом свету и свему живом, смањује се и његов страх, а расте страхопоштовање, да би најзад, истина тек уз Божју помоћ, љубав, збиља, истерала страх напоље – како нам поручује дивни речима апостол Јован у својој Првој Посланици – и тако нас изнутра, а онда споља обасјала, загрејала и очистила, и тако очишћене, припремила нас за онострани живот. Само љубав може да нас одржи будним на стражарском месту, на коме нас страхопоштовање према Богу спречава, не да наљутимо Бога, већ да Га не ожалостимо. У јутарњој хришћанској молитви упућујемо Богу и ове речи: ,,Господе, научи нас да (у току данашњег дана) никога не разгневимо и не ожалостимо!“, пре свих, Тебе, Господе!