СКИДАЊЕ ПРАШИНЕ

Путин одликовао Месића чији је стриц јуришао на Стаљинград!

7153

Поводом 60. година побједе над фашизмом, предсједник Русије додијелио предсједнику Хрватске специјалну медаљу. Посебан парадокс је што је стриц одликованог Стјепана Месића, Марко Месић, био командант усташке постројбе под Стаљинградом, а крајем рата је као партизан пуцао у икону Исуса Христа у цркви Св. Андреја у Белом двору

 Пише: Љубиша Морачанин

Дана 9. маја 2005. године ондашњи и садашњи председник Руске Федерације Владимир Путин одликовао je тадашњег хрватског предсjедника Стјепана Месића за допринос који су хрватски народ и Хрватска као држава дали у коначној побjеди над фашизмом, а све у склопу прославе 60. годишњице побjеде над фашизмом.

Ништа од овога вјероватно не би требало да буде спорно: хрватски народ – премда великим бројем усташа и домобрана као званичној оружаној формацији Независне Државе Хрватске – био је у значајном броју и део Народноослободилачког покрета, односно Титових партизана. Хрвата истина није било колико и Срба. Коначно, и сама Република Хрватска је тековина антифашистичке борбе, с обзиром да је наследница СР Хрватске која је настала на АВНОЈ-у.

Ипак, остаје горак укус у устима ако се узме у обзир да Русија никада Србији и Црној Гори није дала никакво слично признање, упркос чињеници да су њихови грађани дали велики допринос у коначној побједи сила добра над силама зла у Другом свјетском рату.

Пуцао у икону Исуса Христа!

Исто тако, занимљиво је да је Месићев стриц Марко био официр мијешане 369. пуковније усташа и домобрана, да је учествовао у нападу на СССР, да је одликован за храброст њемачким Гвозденим крстом првог реда (након Харковске битке), да је одликован и од Павелића, и да је коначно учествовао у Стаљинградској бици гдје је, након нестанка пуковника Павичића ,постао последњи заповједник ове пуковније. Тада је заробљен и “преваспитан” од стране НКВД, па је потом као припадник 1. југословенске бригаде ослобађао Београд и Србију.

Марко Месић са њемачким официрима на Источном фронту

Марко Месић је познат и као човјек који је икони Исуса Христа у цркви Св. Андреја у Белом двору пуцао директно у чело током прославе Нове 1945. године. Траг од пуцња и даље може да се види, а члан Крунског савета Матија Бећковић је прије неку годину рекао да се то неће санирати да би нам остало за наук.

Посјетиоци двора и Цркве Светог Андреја Првозваног који су масовно долазили да одају почаст Карађорђевићима, док нису сахрањени на Опленцу, чудили су се  када би угледали фреску Исуса Христа са рупом од метка на челу.

Марко Месић је одликован за храброст од стране Јосипа Броза Тита, чијем чину је присуствовао лично и Едвард Кардељ.

Иначе, поред одликовања Јосипа Броза, како смо већ навели, Месић је раније добио и одликовања од Адолфа Хитлера, Бенита Мусолинија и Анте Павелића. Да овај парадокс буде потпун, побринуо се и Владимир Путин који је Марковом братанцу Стјепану Месићу уручио највеће признање за хрватску борбу против фашизма. Предсједнику Русије очигледно није сметала ни чињеница да се Месић хвалио да је растурио Југославију, јавно изјавивши: „Ја сам свој задатак обавио!“

Војевање Марка Месића

Аустралијски издавач Leaping Horseman Books из Сyднеја, специјализован за књиге о Стаљинграду и Источном фронту у Другом свјетском рату, објавио је књигу „Хрватска легија: 369. појачана (хрватска) пјешачка пуковнија на Источном фронту, 1941.-1943.” Аутори су Хрват Амир Обхођаш и Аустралијанац Јасон Д. Марк, а књига је досад најсвеобухватније дјело о једној од најпознатијих „постројби“ оружаних снага НДХ.

Како напомиње Обхођаш, више је разлога зашто се водство НДХ одлучило за слање добровољачких јединица у рат против СССР-а, али најважнији је био тај што су се на тај начин жељели јаче везати уз Њемачку и тиме се ослободити нелагодног савезништва с Италијом. „Под изговором слања добровољачких јединица на Источно ратиште, оружане снаге НДХ имале су прилику ближе сарађивати с њемачким оружаним снагама и тако обучити већи број дочасника и часника по њемачком узору“, каже Обхођаш. Обука је била краткотрајна и већ крајем августа легионари су упућени на Источни фронт. До некадашње границе између Румуније и СССР-а превоз се вршио жељезницом, након чега је услиједило дуго пјешачење до самог фронта.

Почетком октобра 1941. пуковнија улази у састав 100. лаке пјешачке дивизије. У борбама за Стаљинград пуковнија је са 100. лаком пјешачком дивизијом била размјештена на један од најтежих одсјека, на бојиште око брда Мамајев Курган и према радничком насељу Црвени октобар. Заповједник топничког одјела потпуковник Марко Месић постао је у последњим  данима и њезин посљедњи заповједник.

Филмски сценарио

Месић је 30. јануара 1943. совјетској пјешачкој дивизији генерала Васиљева предао остатке пуковније и заједно с око 700 преживјелих часника, дочасника и домобрана отишао у совјетско заробљеништво.

Марко Месић у ћаскању са њемачким официром

У НДХ су вјеровали да је Месић погинуо, па  га је Анте Павелић „посмртно“ одликовао. Месић је за то вријеме био у совјетском заробљеништву у Красногорску.

И ту почиње прича за филмски сценарио. Током 1944. у Русији је формирана 1. југословенска бригада у коју су ушли највећим дијелом преживјели заробљени хрватски легионари, те припадници СС дивизија „Ханџар“, „Кама“ и „Скендербег“. Заповједник бригаде постао је исти онај Марко Месић! Сви су се они одлучили овај пут борити за Тита, јер је то био бијег из готово сигурне смрти у руским заробљеничким логорима.

Бригада је послије припојена 4. југославенској армији те су њезини припадници затим пребачени у Србију на бојиште. У сукобу с Њемцима код Чачка, Месићева јединица је у потпуности разбијена, али је он преживио.

Остао без ногу

Месић је након рата пензионисан као пуковник Југославенске армије и живио је мирно у Загребу до Резолуције Информбироа 1948., када је постао сумњив због своје руске прошлости. Током привођења и одвођења у Београд 1950. године Месић је под неразјашњеним околностима пао под воз на загребачком Главном колодвору те је изгубио обје ноге. Његов брат сматрао је да је Месић хтио побјећи из југославенског ропства. Месића су након те несреће оставили на миру те је у Загребу наставио живјети с братом до своје смрти почетком 1982.