скидање прашине

ТИТОГРАД ЗА ПОДГОРИЧАНЕ: Женска момчад!

4331
ЖРК Будућност, 1985. година, финале ЕХФ Купа (тадашњи Куп купова). Горњи ред: Винко Кандија, Никола Петровић, Зорица Павићевић, Љиљана Мугоша, Олга Пејовић, Светлана Мугоша, Тања Раонић, Мирсада Ганић,ђукан Мрдак. Доњи ред: Весна Лекић, Наташа Томашевић, Маја Булатовић, Катица Јанковић , Зељка Ратковић, Мирјана Мугоша.

Пише: Бранко Ракочевић

Рукометашице Будућности из прошлости, биле су праве лавице. То сам као ђетић и осјетио на својој кожи. Негдје крајем седамдесетих, по обичају, пикали смо лопту на Полигону малих спортова под Горицом, кад је дошла да се купа, пардон, да тренира женска рукометна екипа.

Нијесу знале да смо ту и да их гледамо кришом кроз прозор свлачионице, гдје се свлаче и облаче. А сунце је сијало над Полигоном…

Но, то „мерачење” нам касније замало не дође главе. Легендарни тренер Дујо Ђуришић нас постави на линију шестерца да „спарингујемо”. Лавице, које са трибина и нијесу изгледале тако страшно, разбише нас у парампарчад, тако да нам брзо пресједе оно наше дечачко воајерисање.

Те ђевојчине убрзо постадоше шампионке Југославије и побједнице европског Купа купова. Вратарка Љешковић је била Катица за све, раздрагана Драгана Пешић била је за тај тим исто што и Меси за Барсу, сестре Пејовић (Радмила и Олга) буквално су цијепале мреже и ломиле стативе, а корпулентним сестрама Мугоша тешко да би и Лазо и Јоксо смјели стати на црту. Полицајка Мирсада Ганић одржавала је ред и мир на јавном мејсту, али, богами, и на паркету. Касније се тој екипи придружила и сјајна Зорица Драговић Павићевић, као и легендарни тренер Винко Кандија.

Спортски центар је увијек био крцат, а тражила се и карта више. На неким утакмицама, поготово против београдског Радничког, начичкало би се и седам хиљада гледалаца. Двораном би се орило: „Слишковић, Слишковић…” То је „штетна” титоградска публика излуђивала најбољу играчицу свијета, Цецу Китић, скандирајући презиме њеног бившег, који ју је напустио, и оставио јој само оно – Китић.

Полуфинале Купа ИХФ одиграно је буквално у хокејашким условима. Препуне трибине, хладна сала, и дозвољено пушење, створили су кондензацију, па су играчице по клизавој пластифицираној подлози изводиле разне пируете, троструке акслове и разне креације из умјетничког клизања, на којима би им позавидјела и чувена клизачица из тог доба Санда Дубравчић.

У том „хокеју на леду”, лавице су се боље снашле. Али, не и тв-репортер Ранко Јововић, иначе, „експерт” за рукомет. Наиме, играчице Будућности су одуговлачиле последњи напад, јер су због правила „више голова у гостима”, за које је знала и моја баба у врх Мораче, имале активан резултат и финале у џепу. Међутим, „тв-рукометни специјалиста” није био баш упућен у правила игре, па се ситан насјекирао зашто лавице играју пасиван напад. Још у већем чуду се нашао, кад су, после последњег звука сирене, сви у дворани почели да славе пролаз у финале.

Неко је и Ранку дошапнуо на увце да је Будућност прошла, па је и он, иако му ту и није било баш све најјасније, почео да слави. А славило се деценијама у ‘Спортском’…

П.С. Двије титуле првака Европе које су рукометашице Будућности освојиле 2011. и 2015. године, биле су скупоцјени државни (политички) пројекат, са страним „капиталкама”, и по принципу „хљеба и игара” за сиротињу рају, и нијесу биле ни примаћи титулама из осамдесетих година, које су биле, искључиво, спортске.