ТРЕЋИ НАСТАВАК КЊИГЕ БРАНКА РАКОЧЕВИЋА

ТИТОГРАД ЗА ПОДГОРИЧАНЕ: Улицом Слободе

7836

Причао ми ономад Меша, док сам га по ко зна који пут читао, да постоји једна тачка на земљи која одређује смисао кретању, и која га чини одлажењем и враћањем, а не лутањем, и како је та тачка за њега значила стварну или замишљену слободу. Без те тачке за коју си везан, не би волио ни други свијет, не би имао гдје да одеш, јер не би био нигдје. За мене та тачка бијаше Подгорица.

Пише: Бранко Ракочевић

Крајем седамдесетих година прошлог вијека, Подгорица се зваше Титоград и дух комунизма дизаше се над градом. Нити то бјеше варош, нити велеград, већ нешто између, спој руралног и урбаног, конгломерат ниских трошних уџерица и модерних вишеспратница у соцреалистичком стилу.

Људи бијаху високи и наочити, но залудни, па по ваздан боговјетни дан шетаху чувеним корзом, Улицом Слободе, која се простираше од Поште, гдје као у неком гету стајаху Зећани, па све доље до Пупове бербернице гдје се окупљаху аутохтони Подгоричани.

„Марина самопослуга” и „Бомбоњера” бијаху мјеста окупљања Коничана и Толошана, а између „Југобанке” и „Југопластике” окупљала се, логично, пројугословенска младеж, док се она „еуропскија”, а самим тим и напреднија омладина, окупљала код робних кућа „Београд” и „Беко”.

Испред продавнице „Борово” стајали су некрунисани краљеви улице Лазо и Јоксо. Загоричана није било (Риле и Гиле ће на свијет доћи много година касније). Забјело је још увијек било под терором централизоване титоградске власти, јер не бијаше још расписало референдум о независности.

Варош имаше неколико биртија и локанди, типа „Сутјеска”, „Корзо”, „Дукља” – за локаџије и фукару, док за отменију чељад бјеше саграђен луксузни хотел „Црна Гора”. Гурмани и сладокусци таманали су буреке, шампите, бозу и лимунаду код „Штетног” (сластичара Ш.Т. Хамзе), а све су нас шишали Пупо и Веко.

Културно смо се уздизали у Цицовој Кино-Култури, а у Дому омладине су расли неки нови клинци, Мима (Караџић), Жарко (Лаушевић), Џони Би Гуд (Хоџић)…

Под Горицом бјеше црква у коју су ријетко залазили и најортодокснији вјерници, а како би и залазили, кад је „кустос” (свештеник) прије подне држао службу (Божију) исповиједајући грешнике, а навече се, и сам грешан, исповиједао у некој другој служби (државној); он у дугој црној ланеној мантији, а они у дугим црним кожним мантилима.

Град још увијек није имао спортску дворану, па су кошаркаши били приморани да тренирају на „отвореном”, у Његошевом парку, а утакмице су играли у даниловградској сали, која нам онда изгледаше као „Медисон Сквер Гарден”.

За лоптом се јурцало на Полигону малих спортова, код Трговинске, иза Гимназије, а Староварошани су имали своје игралиште, популарно „Црно”.

Најљепша улица у вароши бјеше „Вака Ђуровића”, која се уз стари липов дрворед пружаше од бензинске пумпе, па све доље до Везировог моста. А у њој, у хладу липа, као лијепа Шантићева Емина, стајаше стара западна трибина. Можда то није био најљепши стадион на свијету цијелом бијелом, али, брате, имао је душу. Театар наших дјечачких снова…