Из књиге Бранка Ракочевића (4)

ТИТОГРАД ЗА ПОДГОРИЧАНЕ: Театар дјечачких снова

3094

Држећи оца чврсто за руку, са великом тремом, и још већим усхићењем, прилазио сам, за мене, најљепшем стадиону на свијету, том фудбалском театру мојих дјечачких снова.

Пише: Бранко Ракочевић

Било је то комунистичко доба, па света недеља не бијаше посвећена Богу, већ, Боже ми опрости, фудбалу. Те недеље је дошао Осијек, али Под Горицом је опет било пуно. Држећи оца чврсто за руку, са великом тремом, и још већим усхићењем, прилазио сам, за мене, најљепшем стадиону на свијету, том фудбалском театру мојих дјечачких снова.

Смјестисмо се на чувено „стајање”, подаље од „нервног” (сектор најватренијих навијача), које се налазило изнад Агове куће. На терену занимљиво, али у публици још занимљивије – аплаузи, бодрење, негодовање, псовке, коментари… Гледаоци који су имали транзисторе били су главне фаце на трибинама, јер су могли да прате комбиновани пренос утакмица „Вријеме спорта и разоноде, а мјеста у њиховој близини биле су праве мале ВИП-ложе.

Укључење чувеног радио-репортера Братислава Кокоља у пренос, изазивало би салве смијеха и одушевљења. „Под Горицом пет хиљада гледалаца, десет хиљада кишобрана”, рекао би популарни Бато у микрофон, хиперболично дочаравајући слушаоцима диљем Југе какав је кијамет у Титограду. Или: „Будућност напада према Дому омладине, а Осијек према бензинској пумпи”, сликовито је обавјештавао љубитеље фудбала широм домовине, од којих многи нијесу знали ни гдје се налази Титоград, а камоли Дом омладине и бензинска пумпа.


Како се утакмица ближила крају, а Будућност није имала повољан резултат, човјек задужен за стари семафор, врати казаљку са деведесетог на осамдесет девети минут, не би ли свом вољеном клубу дао још један минут живота. Ех, кад би тај стари часовничар поново могао да врати вријеме, па да опет видимо та драга лица – Рајка Фолића, Божа Дедовића, Мома Вујачића, Николице Јанковића, Чеда Милошевића, Славка Влаховића, Зоје Воротовића, Мића Бакрача, Воја и Жара Вукчевића, Маца Рогошића, Цаца Љумовића, Мирка Радиновића, Тонка и Јанка Мирочевић, Моња Радоњића, Гуза Вујовића, Драга Ковачевића… Као и оне ”намргођене фаце” које су одржавале ред – Воја Врачара, Милутина Ђуковића, Милету Анђелића, Иџа Ракочевића, Ђока Приганицу,
Јова Пирошку… Данас те њихове „васпитне палице” више личе на онај
прутић Витове учитељице…

И док многи (анти)хероји из ове приче већ одавно ору небеске њивећ одавно ору небеске њиве, у улици Вака Ђуровића расту нека друга дјеца, неки нови клинци…