КАКО СУ АМЕРИКАНЦИ УЧИЛИ ТИТА ДА „ПЛИВА“

Тито утабао пут у НАТО

1254

Уз помоћ НАТО-а, Тито је направио војне базе, луке и аеродроме, поставио радарске ситеме.  Коча Поповић путовао је тајно у Вашингтон да би преговарао о испорукама америчког оружја. У Југославији се наредних година нашло 500 тенкова “Шерман”, 319 тенкова “Патон”, 400 самоходних оруђа “Џексон”, 1000 теретних аутомобила и џипова, 400 авиона. Укупна америчка помоћ Југославији је била сто милијарди долара

Пише: Донко Ракочевић

Тито не би могао опстати ни један једини дан у сукобу са Стаљином да му Запад није притекао у помоћ, обезбиједивши му војну и економску подршку, најприје тајно а затим и јавно. То је закључак америчке публицисткиње Лорен Лиз у књизи “Како су учили Тита да плива”, у којој су објављени строго повјерљиви документи ЦИА о Титовој авантури која је Американце коштала десетине милијарди долара, иако га је америчка јавност у то вријеме сматрала “обичним криминалцем”. Укупна америчка помоћ Југославији на крају се попела на готово сто милијарди долара, од чега су 45 милијарди били неповратни кредити.

На Западу су били убијеђени да је неопходно “одржати Тита да плива” по сваку цијену, како би титоизам најбоље служио западним интересима. САД су Броза одржавале у животу да би се њиме послужиле као инструментом са подривање Стаљиновог комунистичког царства. Тито је – како произилази из америчких тајних докумената – дуго био послушни шраф у америчким рукама.

После Другог свјетског рата, Американци су Југославију сматрали најоданијим совјетским сателитом. Али, Тито је изненадио Запад 1948. године, раскидом са Стаљином. Чак ни ЦИА унапријед није предвидјела тај раскид. Искористивши овај раскид Тита и Стаљина, Труман је настојао да Тита помогне, пружајући му свесрдну војну и економску помоћ. Затим су кренули милионски кредити ММФ. Дошло је до тога да је Народноослободилачка војска Југославије почетком 50-их година постала четврта по снази и моћи у Европи. Двајт Ајзенхауер, командант удружених снага НАТО-а, предложио је 1952. године да се Титова Југославија прими у Сјеверноатланску алијансу.

Све до краја 1958. године, предсједник Ајзенхауер и државни секретар за спољне послове Џон Фостер Далс, слиједили су ову стратегију “забијања клина” у комунистичке редове, уз повремене прекиде, јер су се повремено појављивала многа питања о тајним везама које су постојале између комунистичких и несврстаних земаља. Пошто је Тито лукаво држао Американце на дистанци, Ајзенхауер је био присиљен да Титово дуго одсуство из совјетске орбите – прихвати као довољну побједу.

Тито се прво сагласио да прими најновију америчку технику (тенкове, авионе, војне бродове и слично) у вриједности од 20 милијарди долара. Он је био спреман да потпише документа о ступању у НАТО. Али се у последњем тренутку предомислио. Пошто је лично познавао Стаљина, плашио се да Москва може да га уклони по сваку цијену.

После Стаљинове смрти 1953. године, Тито није престао да сарађује са САД и НАТО-ом. Била му је потребна финансијска и војна подршка. У јадранске луке ФНРЈ су улазили бродови америчке ратне морнарице, најновије оружје је стизало са завидном редовношћу. Прије пар година је у словеначком граду Пиква отворена изложба која приказује војну технику добијену на поклон од Пентагона. Укупно, за године сарадње између Тита и Американаца, у Југославији се нашло скоро 500 тенкова “Шерман”, 319 тенкова “Патон”, 400 самоходних оруђа “Џексон”, 1000 теретних аутомобила и џипова, 400 авиона.

Генерал Коча Поповић је путовао тајно у Вашингтон да би преговарао о испорукама америчког оружја и опреме Југославији, а други пут се у Паризу састао са генералним Ајзенхауером.

Кад год би се Западу чинило да се Тито приближава Истоку, долазило би до захлађења и пријетњи да ће се смањити економска и војна помоћ. Тито је, заправо, одржаван тек толико да може да плива, да се не би удавио у економским и политичким тешкоћама. Таква Титова позиција је обезбиједила његов успјешан опстанак, али је послије његовог одласка, Југославија неизбјежно морала да пропадне. Не само због нестанка хладног рата, нити због промјена односа Истока и Запада, већ прије свега због тога што Тито насљедницима није обезбиједио дугорочно стабилну политичку и економску ситуацију. Он је служио интересима час Истока, час Запада, али ни Исток, ни Запад нијесу служили интересима Југославије, већ су само настојали да преко Југославије обезбиједе властите интересе, што је и данас случај са Црном Гором, па и Србијом.