најљепше људско осјећање

Срећан је онај човјек коме је последња љубав – највећа!

1929

Када сам био дјечак нисам знао о женама, животу и љубави, прочитао сам роман од хиљаду страница о људима који су у овим стварима били стручњаци.

Пише: Милош Андрић

Може бити да је „Одавде до вјечности“ Џејмса Џонса најбоља књига икада написана о војницима. Али „Одавде до вјечности“ напослетку није књига о рату. Главна тема романа је љубав и нарочито колико пута човјек може да спозна прије него му вријеме истекне – праву љубав, од оних на којима бисте саградили живот, што вас окрене наопачке и коју препознајете истог тренутка када се догоди. Џејмс Џонс већ је знао оно за шта је мени требало 50 година да научим.

Не добијамо безброј шанси да у љубави урадимо баш све како треба. Прилике су ограничене. Вријеме истиче. Док се наредник Ворден одвози од своје супруге последњи пут, рачуна у себи колико је пута у животу заиста волио неку жену и још колико би га пута љубав поново могла пронаћи.

Док је још читав живот био преда мном, то откриће погодило ме је попут грома, а ипак још тада сам постао свјестан његове истинитости. Човјек се може заљубити ограничени број пута. Сад и ко зна да ли више икад!?!

Ма колики број жена „повалили“, жена која ће те искрено вољети неће бити у двоцифреном броју, осим у случају да обмањујете себе и њих.

Недавно сам се затекао у друштву једне софистициране жене. Повео се разговор о томе колико је пута људско срце способно да воли – да ставрно, истински воли, љубављу која је изван граница занесености и сексуалне опсесије, оном зарад које сопствену срећу подређујете другом.

„Четири или пет“, рекао сам.

Пијуцкала је вино.

„То би могло да буде тачно“, рекла је док је провјеравала поруке на телефону.

Ми смо животиње у потрази за партнером.

Није превише компликовано. Дотјерујемо се, показујемо своје гениталије, плаћамо вечере.

За своју књигу „Анатомија љубави“, амерички антрополог Хелен Фишер истраживала је љубав у свим добима – од оног почетног контакта очима који пумпа крв, до хаотичног, плачног краја, у десетинама култура.

У животињском царству нашла је бескрајан ехо људске потраге за љубављу. „Женка шимпанзе прићи ће мужјаку, подићи своју задњицу до његвоог носа, и повући га наниже ради копулације. Када заврши, онда пређе на сваког наредног мужјака у заједници.“

„Тражимо праву љубав, пронађемо њу или њега и скрасимо се“, пише Фошерова. „А онда, када чаролија почне да блиједи, ум почиње да лута.“

Ево велике љубавне мистерије – на планети је седам милијарди људи, а ваша права љубав ћакула са вама на фејсбуку. Зато што љубав проналазимо ондје гдје је можемо добити.

Него, гдје би још мушкарац могао пронаћи жену коју ће вољети? Само мали број наших сексуалних контаката заправо процвјета у љубав? Али неизбјежно морате да гацкате кроз гомилу безнадежних зарад велике награде на крају романтичне дуге.

Урадићете било шта за љубав. Највећи циник ће због љубави окренути живот наопачке. Наше просуђивање замагљено је љубављу.

Увијек постоји љубав вашег живота. СРЕЋАН ЈЕ ОНАЈ ЧОВЈЕК ЧИЈА ЈЕ ВЕЛИКА ЉУБАВ НЕ ПРВА НЕГО ПОСЛЕДЊА.