О.Ш. „Марко Миљанов“ у Бијелом Пољу – некад и данас

Школа у раљама политике

5506

Мило Ђукановић је био у праву када је недавно изјавио да нам је у образовању потребна позитивна селекција, враћање достојанства учитељима, наставницима, професорима. Потребно нам је да знамо да су наша дјеца у сигурним рукама, да имају квалитетно образовање… Само је проблем што је управо његов режим узео достојанство нашем школству

Пише: Даница Кораћ

,,Земља која уништава своје образовање не чини то никада само због пара. Једна земља која уништава своје образовање је одвећ под владавином оних који од ширења образовања страхују јер необразованим људима лакше се манипулише” – Итало Калвино.

Познати италијански књижевник као да је ове ријечи писао гледајући преко мора на Црну Гору, јер тешко је данас у Европи наћи примјер школства којe је политизовано као наше. Није толико било у раљама политике ни у вријеме југословенског једнопартијског система. Напротив! Школе су нам тада биле за примјер у свијету. Нијесу „џемпераши“ успјели да их покваре преко ноћи, па је и моја генерација, крајем прошлог вијека, имала срећу да се образује код правих учитеља и наставника.

Своје осмогодишње путовање кроз основно образовање започела сам 1996. године у једној од, тада, најмлађих и најљепших школа – ОШ ,,Марко Миљанов“, у Бијелом Пољу. И, то је био најљепши период мог школовања, ако изузмемо ону 1999. годину кад је НАТО сијао бомбе, а учитељица Нада нас, као мајка, грлила и тјешила, сваки пут кад би се упалиле сирене за ваздушну опасност.

ОШ ,,Марко Миљанов“, ове године, у мају, прославила је 38. рођендан. Први директор био је Љубо Стефановић и Школа је тада добила признање ,,Примјеран колектив“ и награду ,,Октоих“ – највише републичко признање. Од 1991. до 2000. године, директор је био Слободан Ивановић, захваљујући коме је Школа добила награду и признање ,,3. јануар“, највише општинско признање.

Бјелопољци и бивши ученици слажу се да је овај период био и најсвјетлији период рада ове школе. Рад, ред и дисциплина – био је мото ових директора, запослених и ученика.

Ова школа била је препознатљива по врхунским резултатима у настави, по бројним друштвеним признањима, по наставничком колективу у којем су радили аутори школских уџбеника, носиоци многих звања и признања, одлични педагози, васпитачи и људи.

Навешћу само неке од њих: Војислав Обрадовић и Јагош Куч (аутори Буквара), Мишко Кораћ, Вучета Дробњак, Таиб Нумановић, Драган Вуковић, Душица Куч, Каћа Медојевић, Љиљана Пипер, Мила Гољевић, Менсура Зејниловић, Шабан Гусињац, Војислав Гутић…и неко код кога смо најрадије узимали књиге – библиотекар Велиша Пребирачевић.

То су били (неки од њих и даље предају) просвјетни радници за које најчвршће можемо везати реченицу Вука Караџића: ,,Није знање знање знати – већ је знање знање дати“. На најбољи могући начин преносили су нам знање и учили нас правим вриједностима.

У последњих десетак година све се промијенило. Школе у Црној Гори постале су партијске испоставе гдје се за директоре именују партијски војници преко којих се касније запошљавају разни партијски кадрови сумњивих диплома.

Ни ОШ ,,Марко Миљанов“ није заобишла ова пошаст па имамо неке нове полуписмене предаваче који немају никакве критеријуме. Предаваче недостојне школе која носи име великог црногорског војводе, јунака, хуманисте и писца – Марка Миљановог.

Заправо, повод мог писања о овој школи није евоцирање успомена већ два нова случаја која можда најбоље могу да опишу у каквом стању се, данас, налази ова школа али и читав црногорски систем образовања и вриједности.

Прошле седмице се у медијима појавио апел за помоћ, дјевојчице која похађа ову школу. Дјевојчица се жалила да је гладна, без гријања и икаквих новчаних примања, док јој је отац тешко болестан. Од тог момента стотине људи су почели да помажу, како и колико могу.

И увијек је дивно видјети да постоји толико доброте код људи. Али, свака медаља има двије стране, па се огласила и управа школе која је признала да су знали за ситуацију дјевојчице али нијесу урадили ништа да јој помогну или пријаве надлежним службама.

Да ствар буде још гора, наставница те школе, по друштвеним мрежама писала је да је отац дјевојчице манипулатор који је користи ради стицања материјалне добити.

,,Чојство је бранити другога од себе“ никако не важи за ову наставницу која, умјесто да помогне дјевојчици, сурово коментарише породицу своје ученице и на тај начин је доводи у неповољан положај пред осталим ученицима и јавношћу уопште.

Други случај никога није изненадио али је свакако својеврсни скандал. Наиме, министар просвете је за в.д. директора ОШ ,,Марко Миљанов“ изабрао учитељицу једне сеоске школе која има пет година радног стажа од чега је двије и по провела на боловању (наводе наставници школе). Али, погађате, учитељица припада партији министра Шеховића (СД).

Мило Ђукановић је био у праву када је недавно изјавио да нам је у образовању потребна позитивна селекција, враћање достојанства учитељима, наставницима, професорима. Потребно нам је да знамо да су наша дјеца у сигурним рукама, да имају квалитетно образовање… Само је проблем што је управо његов режим узео достојанство нашем систему образовања.