скидање прашине

СКАНДАЛ: Парфимерија и кладионица у задужбини попа Вукала Брацановића!

2573
OLYMPUS DIGITAL CAMERA

У сваком цивилизованом друштву постоје задужбинари, али у Црној Гори их је било мало, и то мало у међуратном периоду, да би тај вид филатропије потпуно нестао с доласком комуниста на власт – имовина претходних задужбина је углавном национализована, а често и отуђена, а документација о њиховом раду великим дијелом изгубљена. Најтрагикомичнији случај је задужбине попа Вукале Брацановића у улици Миљана Вукова у Подгорици,  у којој је данас смјештена парфимерија и кладионица

Ријеч филантропија води поријекло од грчких ријечи philos – пријатељ (љубав), и anthropos – човјек (човјечанство). Преводи се као човјекољубље, доброчинство и жеља да се помогне другима. Историја фикантропије је стара колико и цивилизација. У Црној Гори, међутим, не сеже далеко у прошлост. Писали смо прије неки дан о највећем црногорском филантропу свих времена – Васу Ћуковићу (1858-1933), али он, у ствари, и није Црногорац, већ Бокељ (пошто је Бока присаједињена Црној Гори тек 1945. године)

Задужбинарство је најраспрострањенији и најефикаснији облик филантропије. Задужбине у Црној Гори почињу да се формирају тек почетком 20. вијека, а у Боки знатно раније. Познате су бројне задужбине у Херцег Новом, Бијелој, Тивту, Котору, Топлој, Доброти, Рисну и другим бококоторским мјестима, док су на територији предратне Црне Горе, права ријеткост.

ЗАДУЖБИНА ЛУКЕ ЈОВИЋЕВИЋА

Први црногорски задужбинар је прота Лука Јовићевић (рођен 1851. у Цеклину) који је дуго боравио у Никшићу, гдје је умро 1929. године. У тестаменту који је настао 1. јуна 1929. године, Јовићевић је одредио да дио његове куће у улици Цара Душана број 20 (данас Карађорђева број 31) припадне цркви Св. Василија у Никшићу и Гимназији у Никшићу. Тестамент Луке Јовићевића је само половично испоштован, јер се дио куће налази у црквеном власништву, док никшићка Гимназија не посједује дио куће који је намијенио тестатор.

ЗАДУЖБИНА БОГДАНА ЧАЂЕНОВИЋА

Први подгорички задужбинар је Богдан Чађеновић, рођен 1851. године у Брскуту. Његова породица се 1865. године преселила у Подгорицу, гдје је Богдан учио занат и након тога отворио радионицу за израду народне ношње. Учестовао је у црногорско-турском рату 1876/78 године. Након ослобођења Подгорице, у Новој (Мирковој) вароши је саградио двије куће са четири радње. Био је успјешан пословни човјек и убрзо је постао једна од најбогатијих људи у Подгорици.

Био је поклоник православне вјере, и учествовао је у бројним хуманитарним акцијама. Са женом Стефом је 1907. године отишао на ходочашће у Јерусалим и добио звање хаџи. Помагао је цркве и манастире. Даровао је звона манастирима Дајбабе, Морача и Стијена Пиперска, као и црквама у Подгорици, Пелевом бријегу, Колашину, Требаљеву и Брскуту.

За учешће у црногорско-турском рату добио је црногорску и руску ратну споменицу. Носилац је Данилово крста и два ордена Светог Саве. Умро је 1932. године у Подгорици, а његова жена  1935. године.

Тестаментом од 25. децембра 1930. године, хаџи Богдан и хаџи Стефа су формирали задужбину за школовање дјеце из братства Чађеновић. Имовину задужбине чинила је двоспратна кућа у центру Подгорице, укупне површине 226 квадрата (плус двориште 450 квадрата). Од издавања куће, новац је издвајан за стипендије.

Зграда задужбине је оштећена током бомбардовања Подгорице у Другом свјетском рату, али је након рата обновљена и давала је средства сиромашним ђацима. Но, убрзо је зграда престала да функционише као задужбина, јер је власт (држава) преузела ову имовину. Њоме је управљао општински Одсијек за културу Општине Титоград, и зграда је после рата усељена, а прилози су ишли држави. Њене просторије су користили: Стаклорезачка радионица Занатског предузећа Титоград, Пионирски центар, КУД „Станко Драгојевић“, Удружење православних свештеника, а 1969. године донешена је долука да се зграда сруши и да се на њеном мјесту сагради робна кућа „Беко“.

ЗАДУЖБИНА ЈОВА ФИЛИПОВА ГОЛИЈАНИНА

Јово Филипов Голијанин био је угледни и богати трговац из Никшића. Умро је у Дубровнику 1935. године, а тестаментом из 1932. године одлучио је да своју непокретну и покретну имовину завјешта у циљу изградње Дома за старе у Никшићу. Општински одбор у Никшићу се, поводом овог тестамента састао 15. априла 1935. Године, и констатовао да је Голијанин велику имовину оставио сиротињи: старицама и старцима. Потом је пописана имовина, и 10. новембра 1935. године усвојен је Статут „Задужбине Јова Филипова Голијанина“ о формиран Управни одбор од 14 чланова. Задужбина се финасирала тако што је Управни одбор давао у закуп земљиште и објекте које је Голијанин завјештао, а она се састојала од неколико објеката и земљишта у Никшићу, куће у Дубровнику, обвезнице и готовина у банкама.

У складу са тачком 15. тестамента, Статут је предвиђао да ће се Дом за старце и старице почети градити 12 година након смрти Јована Голијанина. Но, како је избио Други свјетски рат, до реализације тестамента и статута, није дошло.

После рата, потпредсједник Владе Црне Горе, Петар Комненић, донио је решење којим се „имовина задужбине Јова Голијанина ставља на располагање Министарства социјалне политике, ради оснивања једнородне сврхе, тј. подизања Дома стараца у Никшићу“. Но, ни Министарство социјалне политике није испунило циљ Задужбине. Тим су нарушене одредбе Голијаниновог тестамента и Статута Задужбине. Дом старих у Никшићу никада није саграђен. Задужбина „Јова Голијанина“ није испунила свој циљ, а њена имовина је отуђена.

ЗАДУЖБИНА ПЕТРА ВУКЧЕВИЋА

Петар М. Вукчевић је рођен 30. октобра 1896. године у Глухом долу у Црмници. Ту је завршио основну школу и 1913. године отишао је у Сједињене Америчке Државе. Средином 1915. године ступио је у црногорске добровољце и преко Канаде, Солуна и Косовске Митроцие стигао је у Црну Гору и постао борац Ловћенског одреда. Након капитулације црнгоорске војске 1916. године, одведен је у аустроугарско заробљеништво. Из заробљеништва се вратио 1918. године и постао је присталица уједињења Црне Горе и Србије. У САД се вратио 1920. године и до 1923. радио је у рудницима у Минесоти, гдје је основао и друштво „Црногорски савез“. Од 1925. до 1935. године живио је у Дирборну и запослио се у Фордовој фабрици. Постао је члан Комунистичке партије САД. Након Другог свјетског рата, постао је секретар Америчког комитета за помоћ Југославији. СФРЈ га је одликовала Орденом братства и јединства са златним вијенцем. Умро је 30. октобра 1980. године и сахрањен је у Хазлетону (САД).

У тестаменту је записао да двије трећине новца оставља да се сваке пете године даје награда једном од најбољих Југословена из обасти књижевности, умјетносит или науке.

Црногорска академија наука и умјетности сваке пете године из Задужбине Петра Вукчевића додељује стипендије црногорским студентима.

ЗАДУЖБИНА КРСТА ЛАИНОВИЋА

Капетан Крсто Лаиновић и његова жена Милица, из Подгорице, оставили су двије двоспратне куће и двије трговачке радње – пјевачком друштву „Бранко“ и за школовање младих из братства Лаиновић у иностранству.

Крсто Лаиновић у тестаменту од 27. јануара 1918. године, каже: „По смрти остављам ову другу полу мог имања у влаштини Министарства просвете и црквених послова, да оно оснује један фонд под мојим именом из којег би се васпитавали на страним универзитетима по један или два ђака из Црне Горе:“

ЗАДУЖБИНА ЂОКА ВУКМАНОВИЋА

У Подгорици је постојала и задужбина Ђока Вукмановића. Он је тестаментом од 2. јануара 1915. године одредио да се његова имовина у Подгору (Црмница) употријеби за школовање дјеце из читаве Црмничке нахије, а своју имовину у Подгорици је оставио за школовање сиромашних ученика подгоричке Гимназије. Управљање задужбином Вукмановић је повјерио Митрополиту црногорском, директору подгоричке Гимназије и министру просвете.

КОМУНИСТИ ЗАТРЛИ ЗАДУЖБИНАРСТВО

Било је још десетак задужбинара у Подгорици, Цетињу, Даниловграду и Никшићу, али о њима не постоје комплетни подаци, због недовољне бриге државе о задужбинским оставама након 1945. године.

Дакле, филантропија у Црној Гори је споро напредовала у међуратном периоду, и углавном је имала локални карактер. Но, након 1945. године, ситуација је много гора, због политичких и законских ограничења, чак и овако скромна филантропија је потпуно обустављена. Имовина претходних задужбина је углавном национализована, а често и отуђивана, а документација о њиховом раду је великим дијелом изгубљена.

У периоду комунистичке владавине у Црној Гори, филантропија је била искључиво везана за црногорску дијаспору. Тек су се почетком 90-тих година 20. вијека формирали услови, прије свега прави, за обнову филантропије у Црној Гори. Покренуте су иницијативе за обнову старих задужбина и повраћај њихове имовине како би опет имале функцију коју су им одредили дародавци, прилагођену условима савремене цивилизације.

(коришћени подаци из књиге „Примјери филантропије у Црној Гори“, мр Драгутина Паповића, у издању Фонда за активно грађанство)