на данашњи дан отац осветио ћерку бранку ђукић

СЈЕЋАЊЕ: Како је Раде Ђукић пресудио убици своје ћерке

40259

Ва­со­јев­ку Бран­ку Ђу­кић, сви­ре­по су, 2. септембра 1975. године, уби­ла дво­ји­ца ал­бан­ских бан­ди­та са Ко­сме­та док се вра­ћа­ла из Пе­ћи са упи­са школ­ске го­ди­не јер им ни­је до­зво­ли­ла да јој ука­ља­ју част. Бран­кин отац Раде је по­том у суд­ни­ци бје­ло­пољ­ског су­да ви­те­шки пре­су­дио уби­ци и са сво­јом кћер­ком се ви­нуо у ле­ген­ду 

Године 1975. Бранка Ђукић из села Метеха код Плава пошла је да се упише у четврти разред гимназије у Пећи. Истог дана се вратила аутобусом на Чакор, и у поподневним сатима кренула преко Јечмишта кући, својима. Изненада испред Бранке стала су два Албанца, препријечили су јој пут. Она их је одгурнула и кренула даље. Један од њих је ухвати за руку. Надјачала је њихову звјерску ћуд свом снагом која је у њој тог тренутка дошла. Пљунула је једног од њих. Силовито се истргла и кренула даље.

Када су видјеле звјери да јој не могу ништа, пуцали су у љепоту. Смртно је погођена Бранка. Пала је младост на пропланку ливаде, међ цвјетовима и високим јелама чије су гране прекриле њено лице. Звјери су побјегле. Остала је чиста младост на трави. Ноћ је брзо пала. Црна ноћ. Наредног дана, у цик зоре, тим истим путем од Метеха према Чакору кренуо је њен отац Раде и на путу наишао на мртву Бранку.

Није вјеровао да је то његова Бранка. Стао је као бор погођен од грома наспрам мртвог тијела свога ђетета. Туга је прекрила гору и планину Чакор. Узео је своје дијете у наручје, преко његових руку цијелдила се крв, правила црвене цвјетове на трави. Тако у наручју Раде Ђукић је своју Бранку донио кући. Плакало је небо над планином. Туга је прекрила његов дом и завичај а њену младост прекрила је трава. Имала је 18 година. Одбранила је своју част. Нијесу јој додирнули тијело само су је у својој немоћи звјерски убили. На Чакору је њена крв процвјетала и данас расту црвени цвјетови, расте смиље и ковиље.

Није прошло много времена злочинци су ухваћени. Када је у Бијелом Пољу заказано суђење, и када је требало да се донесе коначна пресуда Раде Ђукић, отац Бранкин ријешио да смрша како би између костију ребара успио да смјести пиштољ. То му је и пошло за руком. Ушао је са пиштољем у судницу непримијећен, ћутао.

Када је требало да се донесе коначна пресуда двојици Албанаца, и када је адвокат једнога оптуженог тражио ослобађајућу пресуду, тада је Раде Ђукић пошао према убици и муњевито тргао револвер и пуцао. Није сачекао пресуду. Пресудио је злочинцима. Касније је рекао: „Другачије нијесам могао”. Био је у затвору. Писане су петиције од народа из цијеле бивше Југославије да се пусти јер није крив. Бранили су га бесплатно многи угледни адвокати, међу којима и Вељко Губерина и Милан Вујин. Суд је пресудио. Раде је добио осам година затвора. Казна је касније смањена на пет а након помиловања на три године.

(Ратко Делетић, 2006.)

О Бран­ки­ној тра­ге­ди­ји на­пи­са­не су број­не еле­ги­је у ко­ји­ма се ме­та­фо­рич­но и емо­тив­но из­ра­жа­ва­ју ту­га и жа­лост брат­ства Ђу­кић, осу­да уби­ца и жа­ље­ње не­ви­не и пре­ли­је­пе Ва­со­јев­ке Бран­ке. По сна­зи емо­ци­ја и умјет­нич­ког сти­ла, то се нај­ви­ше ис­по­ља­ва у еле­ги­ји у де­се­тер­цу „Мра­мор на Ча­ко­ру”, ко­ју је на­пи­сао на­да­ре­ни кре­а­тор на­род­ног сти­ха Ра­до­ван Бе­ћи­ро­вић Тре­бје­шки.

МРАМОР НА ЧАКОРУ

На Чакору високој главици,
Прије свиће, него у равници
Прије свиће, а касније мрче
А облаке заклањају смрче,
Ту се вуци и међеди легу,
Тудије су кости од јунака
Много прије доласка Турака,
А Чакор је од кад је свијета
Међа Црне Горе и Космета,
По овоме страшноме бријегу
Некад старе карауле бјеху,
А граница турска и каурска
Тудије су аговали Турци,
Туда су се вијали хајдуци
Тудије је чувена пустиња,
Од вароши Пећи до Гусиња,
Сад ту има дјевојачки Мрамор
Скоро побјен на планину Чакор,
И слушајте пјесма како каже:
За тај Мрамор што га виле страже,
На Чакору са главнога пута
Изишла је Бранка из аута
Иде млада од вароши Пећи
А ужива у великој срећи,
И посматра са ове висине
Равна поља горе и планине,
Да године ове матурира
И онда ће да факултет бира,
Дан је лијеп без кише и глиба,
За сат може стићи до колиба.
Мисли сјутра да се натраг врати
Ал ће данас животом да плати
Јер овога сачекаше ђака
Два дивљака ка два манијака
Питају је „чија ли си млада“
„Ја сам Бранка шћер Ђукића Рада“
„Па полако не хитај, дјевојко,
Да путујеш с нама, Црногорко
Кроз пустињу и ове бобије“
Ал се на њих обазрети не шће
Но ка муња напријед полеће
Ал’ да видиш људске идиоте
Полуђеше од њене љепоте
Обузе их животињско својство
Да се стиди девето потомство,
Пријекијем путем отискоше
И у шуми цуру престигоше
Насрнуше на људско дијете
Нит се боје суда, нит освете
Тога јада нико није гледа
Једна женска двојици се не да
Боже један два ова лудака
Налећеше на жену јунака
Па кад њену одлучност видјеше
Од свога се рада застидјеше,
Кад им њина снага не помаже
Да ураде што бити не може,
један вади из џепа збројевку
Да препане љуту Васојевку
А кад виђе да оружје вади,
Дјевојци се на зликовце згади
Женска глава мушки говораше:
„Е пи на вас и оружје ваше
Од смрти се студенти не плаше
Не мислите да можете живу,
Обешчастит Ђукића одиву
Ви сте нека разуздана банда
Да ви знате мога оца Рада?
Он ће за вас гром из неба бити
Јаме нема ђе ће те се скрити“
Стално ове насрћу немани,
Ал се мушки Васојевка брани.
И два момка тобош на бијесу
Али могли успјети нијесу.
Да брђанку савладају ову,
Но оружје да упомоћ зову.
Како могу причат од срамоте
Да им пиштољ умало не оте
Но да видиш Ђукића одиве
Па кликује и мртве и живе.
Рада оца дозиваше свога
И Ђукиће ђе год има кога,
Мртва брата из гроба дозива
јер је мука додијала жива,
„Ђе сте данас не било вас Боже,
Да ми ико на нужди поможе,
Црни вране, што ћутиш на грани,
Слети јадан те ме кљуном брани.
Ил се, хајде, низ планину вини
Тамо ђе су Ђукића катуни,
Те им кажи и племе побуни,
Да на Чакор планину изађу
Да ме мртву или живу нађу“.
Разбојници необичне ћуди
Урадише што не раде људи.
Препали се јуначке освете
И убише невино дијете,
Надаше се кад Бранку убију
Ово срамно дјело да прикрију,
Њу што им је у образ пљувала
Какве женске мајка јој кукала.
Ту вјечито доби боловање,
И пропаде њено школовање.
И сва њена будућност и нада.
Што на путу од погани страда.
Нагоркиња од Метеха Рада
Што смислише мајка им кукала
Да због стида и због неморала
Те домове своје ископаше
И у ропство себе заковаше.
А како им на памет не дође
Да је она од јуначке рође,
Да то није танколозовоина,
Но племићи од триста година
Да им неће тако лако проћи
Но да ће им црни петак доћи.
Видјело се на мјесту злочина
Да је била женска величина,
Да се мушки са њима носила,
Док је није муња покосила,
Признали су крваве убице
И да им је пљувала у лице,
Да је хтјела да их разоружа
Ова горска откидена ружа,
Кауркињу ову кад убише
Шта би са њима куд се изгубише?
Побјегли су кроз Бабину гору,
А жртва им оста на Чакору
да се прича докле је Чакора
Историја Бранкина мрамора,
Истину је славни Његош река:
„Част и брука живе довијека“
Да вјероват неће покољења
Да је било овавих створења…
Кад заноћи у планини Бранка
Црна јој је снијевала мајка
Виђела је змију неспримницу,
да је закла за руку десницу
Те је ноћи снијевао Раде
Да од злата јабуку имаде,
И она му у ријеку паде
Газио је кроз мутну ријеку,
Гледа људе јелу ђе сијеку
Прислушкива да га неко зове,
Са Чакора из шуме борове.
Пас му сву ноћ поред тора вије
То му јутро кокот пјева није,
Па како је опучила зора
Крену Раде путем до Чакора,
Рекао би да га нешто вуче
Ђе је Бранка погинула јуче,
Кад је био на прве богазе
Куда људи и коњи пролазе,
Код два бора два њена врсника
Мртва Бранка ал нема крвника,
Који овдје крв њену пролише
Да им Раде зубима кидише
Једва Раде препознаде Бранку
На црноме јутру и уранку,
У крв коса огрезнула густа,
Убио је метак поред уста,
Просут мозак по јелову грању
Што бијаху навалила на њу,
Заклали су преплашену женску
Ни за паре ни за љубав вјерску,
Нит од какве муке и невоље
Но да гадне страсти задовоље.
На зло Раде нагазио први
Шћер исправи из просуте крви
Па ка јунак и ка Црногорац
Он је мртвој говорио Бранки,
Ка што зборе људи јунаци:
„Јесу ли те сине намучили“,
И шта ли су мене поручили?
У слободној држави и земљи
Да ти мозак купе родитељи,
Твојијех ми великијех мука
Ако ми се не осуши рука,
Крвнике ће власти прокопати
А ја ћу им кућу ископати“.

* * *

А за спровод да ви причам, брате,
Људи такве жалости не памте
Ту личности долазе познате,
Мудри људи од себе полазе
И на јаде овакве долазе…
За вријеме говора и свега
Ту се бјеше силан народ слега,
Ту се кука и ту се лелече
А мајка јој у кукању рече:
„Куку мене моја шћери Бранка
Како ће те прежалити мајка
Просто што се лани ископасмо
И јединка сина укопасмо,
Ни ово ми није много мање
Но нашега дома ископање.
То нас данас нађе од олоши
Искрај Пећи, чувене вароши“.
А три сестре ка три оморике
Под ударом жалости толике
Сузе им се котрљају с лица
Остале су без брата јединца
Бранка им је мјесто брата била
Сад остале ка тице без крила.
После овог јада и пропасти
То узеше у поступак власти,
У Бијело Поље на суђење
Ту би чудо и изненађење,
Милиција претреса на врата
Док ево ти воде два џелата
Уведоше два зликовца млада
Два крвника поноснога Рада
Једни траже да их ослободе,
Други да их на вјешала воде
Ал крвнике Раде попречује,
За суђење неће ни да чује
Јер сумњаше у судско вијеће
Да их на смрт осудити неће,
И о томе не води рачуна,
Но он с њима да се обрачуна
Но јуначки образ да опере
Како преже и како полуђе
Да с оружјем у судницу уђе
Овај љути Кремештак Чакорски,
А свијетли образ црногорски.
Јунак брате и човек по свему
Крв горштачка узавре у њему
Из потаје оружје потеже
Ко зна левор окле му је био
Гавран му га под крилом унио
Сину Раде као жива муња
А тетејац трже испод гуња
Али не шће од Метеха Раде
Да крвника у суду украде
Но кроз народ и велику масу
По шаржера у прси му сасу
Другом оста живот ка о концу
Потреви се грешка у тетејцу
У цијев му оста чаурица….
Викну маса из једнога глада:
„Аферим ти испод Кома соју
Ти испуни свету дужност своју!“