Наш магазин „Седмица“ за славу је узео Светог Саву, на чији дан је и почео са радом, а лани смо одлучили да за приславу узмемо Св. Ћирила и Методија, јер смо препознати као највећи борци у Црној Гори за ћирилицу (једини смо портал који текстове објављује искључиво на ћирилици)
„Ми смо крштен народ а још увек немамо учитеља. Не разумијемо ни грчки ни латински… Не разумијемо писана слова нити њихово значење; зато нам пошаљите учитеље који ће нас упознати с ријечима Писма и њиховим значењем“ (Растислав, моравски кнез, 862. н. е.)
Данас преко 435 милиона људи који говоре једним од словенских језика имају неки превод Библије на свом матерњем језику. Од тога 360 милиона користи ћирилично писмо. Међутим, прије 12 вјекова није постојао ни писани језик нити азбука на дијалектима предака ових људи.
Они који су помогли да се ова ситуација поправи били су Ћирило и Методије, два рођена брата. Они који воле Божју Ријеч установиће да неустрашиви и новотарски напори ова два брата представљају интересантно поглавље у историји очувања и подупирања Библије. Ко су били ови људи, и с којим су се препрекама суочили?
Ћирило (827-869. првобитно зван Константин) и Методије (825-885) родили су се у једној аристократској породици у Солуну. Солун је тада био двојезичан град; тамошњи становници су говорили грчки и један облик словенског језика. Присуство бројних Словена, и блиска веза између солунског становништва и околних словенских заједница пружили су Ћирилу и Методију прилику да се блиско упознају с овим језиком Јужних Словена. Један писац Методијеве биографије помиње чак и то да је њихова мајка била словенског поријекла.
Након очеве смрти, Ћирило се преселио у престоницу византијског царства, Константинопољ. Тамо је студирао на царском универзитету и дружио се са истакнутим професорима. Био је библиотекар у чувеној Аја Софији, најистакнутијем црквеном здању на Истоку, а касније је био професор филозофије. У ствари, због својих академских достигнућа, Ћирило је добио надимак Филозоф.
Методије је у међувремену градио каријеру у истој бранши као и његов отац — у политичкој администрацији. Дошао је до звања архонта (поглавара) једне пограничне византијске области гдје су жијвели многи Словени. Међутим, повукао се у један манастир у Битинији (Мала Азија). Тамо му се 855. н. е. придружио и Ћирило.
Године 860., патријарх константинопољски Фотије послао је ову двојицу браће у једну страну мисију. Послани су код Хазара, народа који је живио сјевероисточно од Црног мора и који се још није опредијелио између ислама, јудаизма и хришћанства. На путу до тамо, Ћирило се неко вријеме зауставио у Керсонесу на Криму. Неки изучаваоци вјерују да је тамо научио хебрејски и самарићански и да је превео хебрејску граматику на хазарски језик.
Године 862., Растислав, кнез Моравске (подручје данашње источне Чешке, западне Словачке и западне Мађарске), послао је византијском цару Михаилу III молбу која је цитирана на почетку овог чланка — да пошаље учитеље Писма. Растислав је био забринут због политичког и црквеног утицаја њемачких племена. Он се надао да ће вјерске везе с Константинопољем допринијети одржавању политичке и вјерске аутономије његове државе.
Цар је ријешио да у Моравску пошаље Ћирила и Методија. Гледано с академске, образовне и лингвистичке стране, ова два брата су била добро оспособљена да предводе такву мисију. Један биограф из 9. вијека каже нам да је цар подстичући их да иду у Моравску, резоновао: „Ви сте обојица Солунци, а сви Солунци причају чисто словенски.“
Током мјесеци пре одласка, Ћирило се припремао за мисију тако што је састављао писмо за Словене. Каже се да је имао истанчано ухо за фонетику. Тако је користећи грчка и хебрејска слова покушао да створи слово за сваки гласовни звук на словенском. Неки изучаваоци вјерују да је годинама раније већ радио на постављању темеља за такав један алфабет. Поред тога, још увијек се не зна који је тачан облик азбуке Ћирило смислио.
Ћирило је истовремено покренуо и један брзи програм превођења Библије. Једно предање каже да је рад започео превођењем с грчког на словенски прве фразе Јовановог јеванђеља: „У почетку бјеше Ријеч…“ Затим је наставио с превођењем четири Јеванђеља, Павлових писама и Псалама.
Ћирило и Методије су 863. године започели своју мисију у Моравској, гдје су били срдачно дочекани. Њихов посао је поред превођења библијског и литургијског текста обухватао и поучавање групе домаћег становништва новоствореном словенском писму.
Међутим, није све било лако. Франачко свештенство у Моравској жестоко се противило коришћењу словенског језика. Они су се држали теорије о три језика, тврдећи да су за коришћење у обожавању прихватљиви само латински, грчки и хебрејски. У нади да ће добити подршку папе за овај нови писани језик који су створили, браћа су 867. отишла у Рим.
На путу до тамо, Ћирило и Методије су се у Венецији сусрели с једном групом романских свештеника који су били поборници теорије о три језика. Један средњовековни биограф који је писао о Ћирилу каже нам да су се локални бискупи, свештеници и калуђери обрушили на њега као „вране на сокола“. Према том извјештају, Ћирило је узвратио цитатом из 1. Коринћанима 14:8, 9: „Јер заиста, ако труба огласи нејасан позив, ко ће се спремити за бој? Исто тако, ако језиком не износите лако разумљиве речи, како ће се знати шта се говори? Да, говорићете у ветар.“
Кад су браћа најзад стигла у Рим, папа Адријан II је у потпуности подржао коришћење словенског. У Риму се Ћирило после неколико месеци озбиљно разболио. За непуна два мјесеца умро је у 42. години живота.
Папа Адријан II охрабрио је Методија да се врати дјелу у Моравској и око града Нитре који се сада налази у Словачкој. Да би ојачао свој утицај на том подручју, папа је Методију дао писма која су потврдила коришћење словенског језика, и поставио га за архиепископа. Међутим, франачки бискуп Херманрих, уз помоћ кнеза Сватоплука из Нитре, ухапсио је Методија. Методије је затворен на двије и по године у једном манастиру на југоистоку Немачке. Најзад је наследник Адријана II, папа Јован VIII, наредио ослобађање Методија, вратио га у његову дијецезу и потврдио папску подршку за коришћење словенског језика у обожавању.
Међутим, противљење франачког свештенства није јењавало. Методије се успешно одбранио од оптужби за јерес, и на крају од папе Јована VIII добио булу која је изричито потврдила коришћење словенског језика у цркви. Као што је и садашњи папа Павле II признао, Методије је живот провео „на путу, у оскудици, патњи, непријатељству и прогонству… неко вријеме чак и у окрутном затварању“. И баш чудно, јер је то било од стране бискупа и кнежева који су били наклоњени Риму.
Методије је уз помоћ неколико стенографа завршио превођење преосталог дела Библије на словенски упркос несмањеном отпору. Он је према предању завршио тај огроман посао за само осам месеци. Међутим, није превео апокрифне књиге о Макабејцима.
Данас није лако тачно оцијенити квалитет Ћириловог и Методијевог превода. Постоје још само неки рукописи који датирају приближно из времена првобитног превода. Испитујући ове ријетке примерке, лингвисти запажају да је превод био прецизан и природан. Дјело Our Slavic Bible наводи да су ова два брата „морала да створе многе нове ријечи и изразе… И све су то учинили с невероватном прецизношћу [те тако] словенском језику отворили врата дотад непознатог лексичког блага.“
Након Методијеве смрти 885. н. е., франачки противници су протјерали његове ученике из Моравске. Ти ученици су нашли заклон у Бохемији, јужној Пољској и Бугарској. Тако не само да је настављено дјело Ћирила и Методија него се оно и проширило. Словенски језик, ком су ова два брата дала један писани и трајнији облик, цветао је, развијао се и касније разгранао. Данас породица словенских језика обухвата 13 језика и многе дијалекте.
Поред тога, неустрашиви труд Ћирила и Методија у превођењу Библије допринио је да су данас на словенским језицима доступни многи преводи Писма. Милиони који говоре овим језицима имају користи од посједовања Божје Ријечи на свом језику. Упркос оштром противљењу, колико су само тачне ријечи: „Ријеч Бога нашега довијека остаје“ (Исаија 40:8).
