светионик

Освештавање простора

3770

Пише: Никола Маловић (Печат)

У вријеме оно – причала ми је баба Милица из плодне равнице Грбаљ – било је пуно гусјеница, толико да шћаће изјести све зелено! Па смо онда ишли у литије, и пјевали: „Крсте носимо, Бога молимо, гусјенице топимо!“ И да видиш, синко, мало времена иза тога није више било гусјеница!

Скоро три мјесеца смо свједоци чуда. И историјског тренутка, рекао бих. Није ми знано да се неко дигао против зулума – молебанима и литијама.

Вјерни народ зна да се обично о храмовској слави иде у литију, или када је слава града (као за Спасовдан у Београду), што буде углавном једном годишње.

Но је народ у Црној Гори на позив митрополита Амфилохија устао (од 28. децембра 2019) да од Закона о слободи вјероисповијести, а заправо од квислиншког и похлепног режима, брани светиње, од којих су неке непокретне, као српски манастири и све православне цркве, а неке покретне, као што је непроцјењиво вриједна рука Светог Јована Крститеља, честица Часног крста, икона Богородице Филермске, итд.

У почетку је на молебанима и у литијама људи било доста, но се режим надао како ће воља за таквим обликом протеста престати, те како ће српску жабу, симболично каже ли се, лако скувати до краја, посебно зато што није било устанка након нелегалног Референдума и отцјепљења Црне Горе од Србије, ни након признавања Косова*, ни након увођења лингвистички непостојећег језика, ни када је дискриминација приликом запошљавања у државним предузећима постала очита… Све су Срби ћутке поднијели, па је процјена била да ће и тзв. Закон, којим се суштински легализује пљачка црквене имовине.

Али не само да народа на молебанима и у литијама није било мање, него га је протоком времена постајало више. И то сваког Божјег дана! У почетку су у литијама могли да се виде људи који обично недељом и празником иду у цркву, онда и њихове комшије, такође Срби, онда и њихове комшије који нису Срби, па труднице, па тек проходала дјеца, па млади парови, па брачни парови, па стари брачни парови, па људи боси, па са штаповима и штакама, па у колицима – понекад путем дугим на десетине километара.

Онда су се литије чак и по малим градовима до те мјере умножиле да су кренуле дословно одасвуд да би меандрирале свуда.

Обални градови попут Херцег Новог и Котора имају у истом дану по три, или чак пет вишекилометарских литија – током којих се, чак и баркама преко Заливског мора, повезују свештене тачке. Литије су за два мјесеца еволуирале, и умножиле се до мјере да већ читава насеља излазе у молитвени ход на чијем су челу иконе и барјаци, свештена лица, хорови, те се само из дронова може да опази (или пак преброји!) колико је управо народа устало.

Бројкама се, дакако, спекулише. Да ли је досадашњи рекорд 200 хиљада душа?

Преполовимо: нека излази и (само) 100 хиљада душа. Ипак су све те душе оставиле у кући неког свог, двоје, троје, упослене, престаре или премладе, али срцем за идеју да се не одступи од историјског кода.

Црногорске литије доказују оно о чему се 20 година није говорило: да је већинска Црна Гора све вријеме доминантно српска. То објашњава и зашто нема адекватног одговора с друге стране.

Друга страна множину једноставно – нема.

Али нам сада ваља бити на опрезу.

Пазимо…

У литијским крсним ходовима, током којих је црквена купола замијењена небеским сводом, и током којих траје непрекинута молитва са жељом да се рука не дигне на брата, и да се власт дозове памети и повуче спорни закон, није било политичких, националистичких парола, нити ма какве нецрквене симболике.

Оно о чему нико до сада није причао нити писао чини ми се, тиче се освештавања простора.

Да ли београдска Спасовданска литија освештава град? Свакако. Ваља замислити шта би било када би се из свих праваца, на Теразијама среле литије из цијеле Србије. Ко не вјерује у метафизику освештаног простора он је одмах иза приче бабе Милице престао да чита овај текст, а ево смо на пасус од краја. На путу према могућој устаничкој формули ваља замислити цијелу Србију како се зарад вишег циља прожима литијама, те како ријекама народа хита ка престоном Београду, све вријеме освештавајући собом простор који ослобађа.

Нико не зна како ће се вријеме обиљежено историјским литијама окончати. Постоји могућност да ће након неминовне народне побједе, као и много пута током српске историје, дизгине моћи преузети купљени а неспособни опозициони политичари, и све обесмислити. Не желим да вјерујем да смо џабе кречили нашу свакодневицу оволиким историјским мноштвом у црвено, плаво и бијело. Опозиција ће доћи на власт, и унутар непромијењеног система личиће она на Мила не одмах, него кад схвати – а то опет зависи од народа – да нису литије једини начин за промјену парадигме.