биљешке једне дане

Пјеснички час

1052

Пише: Даница Кораћ

Било је то 1998. године.

Учитељица Нада свечано објави да ће нашу школу посјетити ни мање ни више него – Недељко Попадић. Пјесник за дјецу. Преплави нас талас искрене дјечје радости.

Добисмо и домаћи задатак – да напишемо стихове дочека великом пјеснику. Учитељица ће му поклонити наше радове.

Трчим до куће. Бацам торбу. Укућани ме зачуђено гледају.

-Недељко Попадић ће посјетити нашу школу – ускликнух.

Узимам свеску и оловку. Пишем. Бришем. Тешко је писати пјесму за пјесника. Али, некако написах. Нацртах и неке цвјетиће поред. Сигурно се други ученици неће сјетити тога. Задовољно пресавих папир и утонух у сан.

Дошао је и тај дан. Свечана атмосфера. Стојимо испред бине у холу школе. Најавише Недељка пјесмом:

,,Кад дође пјесник
Са много мрака и много сјете,
Одмах га препознамо:
Тај пјесник – није дијете!

Кад нам у госте дође пјесник
И пјесмом нас одведе далеко – чак!
Његово срце тад’ куца – тик!
А наше га поздравља са – так!

Има ли таквих пјесника
(осим Ерића, Рмуша, Змаја)?
Има! Ево га међу нама,
Сред овог празничног сјаја!

Сада ћемо га чути лично,
И млађи и старији,
(а све весељко до весељка!)
Представљамо вам пјесника –

Попадић Недељка!

А Попадић Недељко је низао пјесме: Тата, немој да будеш ловац, Три јаблана, Стара учитељица… Уживали смо. Радовали се. Упијали сваку његову ријеч. Сваки стих.

Деветнаест година касније, јасно памтим Пјесников лик, свечану бину, особље школе, другаре који мирно и дисциплиновано стоје и слушају најљепшу поезију.

И више волим ове слике у глави него селфије на Инстаграму. Драже ми је сјећање на Пјесника него све блогерке, пјевачице, старлете, Инстаграмерке, Фејсбукашице, Јутјуберке…овог свијета од којих дјеца, данас, уче једно велико НИШТА.