Хладни рат „Сибирског монаха“

ПАВЛЕ СЈЕКЛОЋА: Био сам амерички шпијун у Сибиру!

679

Сусрет на Светом Стефану са америчким обавештајцем који је више од двије деценије био шеф тајне мисије Пентагона у СССР-у

 Пише: Саво Греговић

Коштуњав човјек, сиједе проријеђене косе, живахан иако стар, каже да има необичну причу. Упознао сам га у једној мераклијској кафани на Светом Стефану. Зове се Паул Кутер, а некад се звао Павле Сјеклоћа. Американац поријеклом из Црмнице, син фармера из Ајове. Написао је књигу која се зове “Сибирски монах“, са пуно фотографија које потркпрепљују цијелу причу.

-Свакако да је ово моја животна прича, али и вруће штиво о времену хладног рата између двије супер-силе, САД и СССР, чији сам активни учесник био.

Након што је 1959. године завршио студије (официрски програм), постављен је за шефа Пентагонове тајне мисије у Сибиру.

-Те године, када је прорадио и „црвени телефон“ на нивоу генерлаштабова двије земље, кренуло је шпијунирање. Ја сам за шефа мисије постављен маја 1961. године. Пошто смо кренули на пут, једноставно смо избрисани са списка живих. Били смо само бројеви, шифре. Тек касније сам сазнао да су четворица прије мене погинули на том послу. Једноставно, сређено нам је да легално уђемо у СССР, а како ћемо шпијунирати, речено нашки, била је наша ствар. Нико није смио да зна ко смо. Тако су исто и Руси радили у САД.

Паул Кутер се нашао у Сибиру. У најхладнијем дијелу свијета имао је врашки тежак посао. Из Иркутска и других мјеста слао је шифроване поруке Пентагону. О томе како су Руси наоружани, прије свега. Сналазио се по зими, успијевао да избјегне опасне руске обавештајце, заједно са својим сарадницима.

-Имали смо доста пара, а највише смо користили оне који нису били одушевљени политиком и животом у СССР. Такве смо налазили међу интелектуалцима, и другим свијетом. Но, било је много тога ризично, па смо западали у веома тешке ситуације.

Када је прије догађаја на Куби, упозорио Пентагон о томе како изгледају ракете СС-2, колико су моћне руске подморнице обложене титанијумом, речено му је да је то можда „сликао руске силосе“. Уопште, своју импресионираност руском борбеном техником, није успио да пренесе на своје шефове.

-Вратио сам се у Америку, гдје је уговорен састанак у Бијелој кући. И то лично са Џоном Кенедијем! Разговарао сам са америчким предсједником три сата и 22 минута. Извадио је црвену свеску у којој су били сви подаци о мени, питао ме за оца који је био војник у Првом свјетском рату, као и стрица који се борио у Другом свјетском рату, такође, на страни савезника. Ја сам му испричао о моћним руским ракетама, о томе како сам 16. октобра 1962. године снимио кретање Руса ка Куби.

Кенедији је казао Паулу Кутеру да му је конспиративно име „Сибирски монах“. На листици му је исписао број телефона на који ће му јављати најзанимљивије ствари.

-Вратио сам се у Сибир. Пратили смо возове, ноћу и дању били на терену. Убиједио сам се да су Руси моћни, да њихове ракете погађају „врх од наливпера“. Посебно су биле моћне њихове подморнице које су носиле и по 20 ракета. Права је срећа што никад није дошло до рата између СССР и САД.

Било је, наравно, и тешких ситуација. Једном приликом је Кутер, заједно са четворо сарадника, био ухапшен. Тада је једини пут видио шефа КГБ-а, Јурија Андропова. Рећом и вјештином, сачувао је своју анонимност, као и својих колега. Каже да му је и те како помогло и то што је Словен.

-Службу сам напустио 1985. године, када се назирао крај хладног рата. Вратио сам се у Америку. Двије деценије сам размишљао да све те бурне године пренесем на папир.

Витални Американац, који је веома млад постао елитни обавештајац, често је последњих година у својој Црмници. И на Светом Стефану. У тешким годинама у СССР-у, заволио је Русе, успио да их, како каже, разумије.

С њим је, док смо разговарали била и лијепа Рускиња Елена.

Тренутно ради на неким туристичким пројектима (страна улагања у црногорски туризам) и тражи издавача у Србији и Црној Гори за своје узбудљиво штиво.

Написао је још једну књигу, коју је посветио својој унуци Итани. У њој су фанатастичне приче из Сибира, али не о хладном рату. Ријеч је о лову, риболову, дивљим животињама, јединственој природи.