,,СА СЕДЛА И САМАРА" (5)

Овако је Григорије Божовић писао о Његошу!

1293

Црна Гора је загонетка. Не само по томе што је дала читаву поворку обличја за спомен и народни понос до данас. Не само што је Србији даровала Карађорђа и многе друге за велики устанак. Она је починила у овим кршима толико узмаха да би се могло испевати још десетак Горских вијенаца. Само кад би било Владика Рада. А он је баш највећа њена и наша тајна и загонетка.

Замислите чуднога богоданика са једне кршне превије где ветар вечно стриже и хлади крв. Изгони нешто стада на Ловћен и баца погледе на сјајно Сиње Море. Сећа се из песама да је то било некад наше море. Његово сељачко око сагледа не само божју лепоту сунца, планине и мора, но и негдашњу лепоту слободнога народнога живљења у својем царству.

Силази у Савину, крај Новаграда. Утрапили му у руке часловац, а он се искрада у маслињак онкрај калуђерских зидина и саставља песме. Чешће се пење на брежуљак иза манастира, посматра чудан Херцегов Град и од Верига броји пенушаве вале морске, да би њихову осиону игру после уклесао у једну десетерску прикојасу какву је само Флобер једном у животу могао да пружи…

Новиграде, сједиш накрај мора,
И валове бројиш низ пучину,
Како старац на камен сједећи
Што набраја своје бројанице…

Постаје владика, диве му се у Петрограду, учи руски и француски. Силни Цар Никола долази у цркву да га види како служи и какве је младалачке мушке лепоте. Чита Пушкина и Бајрона. Развија се у најљепшега Црногорца својега времена, у чудо господске отмености.

Силази из Иванова Манастира и подиже Биљарду, која је и данас прави дворац, иако осакаћена и нагрубљена. Једе као велики европски господин кад око њега јатаган одваљује и овнујско плеће, а не само главе. У рукавицама је и кад из танчице гађа лисицу у лову. Диве му се странци, чуде се леди, заљубљују кнегиње: какав отмени дивљак! Верује, дубоко и снажно у бога, а не иде у цркву. Постаје војвода, строг владар и брине велику бригу што ће и са киме ће:

Мало руках, малена и снага,
Једна сламка међу вихорове –
Сирак тужни без иђе икога!

да би најзад постао наш највећи песник, уједно наш Пушкин, Бајрон и Милтон.

Ваистину, дивна је загонетка Владика Раде и зато се весело полази са Његуша. Јер је то село његово гнездо, његов знаменити велики грм, из кога лафу није било изаћ трудно. Није то мало и убого село на Красу. Дивотно је оно као и његова гласина. Личи на какав градић поред бокељске растоке. Све куће од тесаника, по кршу више лепо озиданих црквица као што су подизане за нашега средњевековља по Великој Хочи и у Вароши испод Маркова Града украј Прилипа.

Видиш крш, сиротињу, свакако убогост. Варка је то. Обмана је: гладни људи не тешу камен, убогост не зида цркву. Из грмена маленога нема ни богу тамњана. Ни зажежена на обичној одваљеној од крша плочи. А камоли по црквама из тесаника, не само за остала његушка племена, него и за све присродне гране дошљака Његоша.

Укупан утисак села нагони човека на помисао да је оно морало дати нешто веће и изредније. Уверавам вас да би сваки оснивач династије из прошлости завидио Владици Раду и на селу и на кући у којој се он родио. Јер је то завидна пространа нижа кула, слична његовој Биљарди на Цетињу.

(Из књиге ,,Са седла и самара“ 1930. године)

О АУТОРУ: Григорије Божовић, рођен 1880. године у селу Придворица код Ибарског Колашина, школовао се у Скопљу, Москви и Цариграду, а након тога постао професор призренске богословије, предсједник призренске општине и посланик Народне скупштине. Један је од најзначајнијих писаца у периоду између два свјетска рата.

Објавио је четрнаест књига, од којих осам збирки приповједака, док преостале чине путописи, накнадно, сабрани из ,,Политике“, чији је био стални и угледни сарадник.

Пред крај Другог свјетског рата, комунисти су га стријељали, а његов књижевни опус остао је скоро непознат широј читалачкој публици.

Суд је 2008. године установио да му је суђено из политичких и идеолошких разлога, а да му је неоснована, најтежа казна изречена јер је био антикомуниста. Суд је у процесу рехабилитовања установио да је Божовић био и личност која је настојала да на просторима сукоба зближи припаднике различитих вјерских заједница и различите народе, Србе, Муслимане, Албанце, па и Бугаре. Наводи се да је био ангажован у националном раду, а да је искуство живота у мултинационалној средини, на Косову и Метохији, преточио у књижевна дјела – око 180 приповједака и 440 путописа.

Неправедно заборављени писац, на чију је биографију још неправедније бачена мрља, обилазио је разне крајеве Балкана и свједочио о тешком времену и људским судбинама.