Пише: Донко Ракочевић
За разлику од Енглеза, Француза или Грка, Срби немају разлога да славе 9. мај, Дан побједе над фашизмом. Сем милион и по страдалих, и скоро толико рањених, те спржене земље, српском народу је кроз ту побједу наметнута комунистичка идеологија и Брозова диктатура од које се нисмо ни до данас опоравили.
Најважнију улогу у тим негативним историјским догађајима по српски народ, одиграла је Коминтерна, тачније Стаљин и његове тајне службе, како у наметању комунизма и устоличењу Јосипа Броза, тако и у увлачењу Срба у Други свјетски рат. Како је Коминтерна калемила Тита писао сам већ више пута, а износиио сма и архивске доказе о томе како је и Москва, а не само Лондон, учествовала у пучу 27 марта 1941 године. И Енглеској и Совјетском Савезу је било у интересу да се Хитлерове јединице што више ангажују на Балкану.
У бурним данима прије, у току и одмах после пуча, главне улоге преузели су на себе совјетски обавештајци, велики конспиратори, некада припадници организације „Уједињење или смрт”, познате као „Црна рука”, Божин Симић и Мустафа Голубић. Голубић је дошао у Београд у пролеће 1940. и са Симићем ковао планове о пучу. Симић се после двонедељног боравка у Москви вратио у Београд 26. марта 1941, сусревши се истог дана с генералом Душаном Симовићем.
Иначе, совјетски шпијун Мустафа Голубић одиграо је важну улогу и у сарајевском атентату 1914, као и у атентату на краља Алаксандра Обреновића маја 1903 године. Дакле, у три најтрагичнија догађаја по српски народ у 20 вијеку, била је умијешана Москва као подстрекач, а све из својих себичних интереса, не марећи за жртве које ће поднијети Срби.
Југословенски комунисти нису били само идејно везани за Москву као центар свјетске револуције, већ су себе доживљавали као њене најдоследније следбенике. Све своје успјехе, узимали су као потврду везаности за Совјетски Савез и за идеолошке шеме које су одатле прописиване, закључно са формирањем Озне која ће у првој години свог деловања убити 12.000 Срба, обично ноћу, на улицама и по кућама.
Данас у Црној Гори изједначавају комунизам и антифашизам, иако је Европска унија изједначила комунизам и фашизам, те подижу споменике Брозу, Ђиласу и осталим комунистичким зликовцима. Питам се, зашто онда не подигну и споменик Стаљину, јер он је дао највећи доприиос побједи над фашизмом. Ако кажу да је Стаљин био диктатор и да је побио или послао у логоре милионе Руса, исто се те може рећи за Броза. „Броз је побио 400.000 опозиционара, пре него што је успоставио диктатуру“ (амерички председник Труман, 1948). И Броз је имао логоре и идентичан начин владања као Стаљин.
Комунистичка револуција је изведена насиљем, а антифашизам је требало да послужи као својеврсно оправдавање тог насиља, слично као што су и нацисти покушавали да се бране својим антикомунизмом. У Југославији је у питању било унапред планирано и доследно спроведено преузимање власти које је било олакшано због постојања узора – Октобарске револуције и Совјетског Савеза.
Како пише Милован Ђилас: „Тито је рекао да ми комунисти треба да се војнички организујемо, да нападнемо Немце и друге окупаторе у тренутку њиховог слома и узмемо власт у своје руке. То је било за све нас тако очито. Али, то је требало рећи. И он је први рекао. Нико му није противуречио“.
Комунистичка партија Југославије је тај поступак спровела постепеним преузимањем свих државних, политичких и друштвених институција. Тај процес је подразумијевао и преузимање пуне контроле над јавним и приватним животом људи, што је изведено револуционарним терором. Због тога је створен систем „заштите револуције“ политичком полицијом и војском. Они су прогонили све противнике револуције и „преваспитавали“ народ.
Све у свему, Срби су папрено платили своје заблуде у 20. веку, до ивице самоуништења, борећи се у Првом светском рату за Југославију (то је био главни циљ борбе), а у Другом светском рату за устоличење Јосипа Броза и његове КПЈ, укидајући све своје традиције, а Цркву сводећи на гору позицију него што је била у вријеме ропства под Турцима.
Славећи 9. мај, славите Тита, највећег зликовца који је газио овим просторима, који је побио све своје неистомишљенике, а своје партизане завео, да не кажем намагарчио, закључно са својим гробом на коме нема петокраке. Из љубави према комунизму, а понеко и у страху од казне, сви су Срби и Црногорци, уместо крста, стављали петокраке на гробове, па и дјеца четника, чак су ставили петокраку на споменик Бају Пивљанину који је живио три вијека прије појаве комунистичке идеологије, погинуо је 7. маја 1685. године.
Нико није пљунуо на своје традиције као Срби и Црногорци! И то помрачење ума и даље траје, мртвом Брозу се држе почасне страже у Београду, а на Цетињу су у току припреме за подизање спомен-бисте „највећем сину наших народа и народности“ чије су јединице августа 1944 године побиле 28 угледних и невиних Цетињана.
Дакле, 9. маја 1945 године у Југославији није започела ера слободе и демократије, већ једноумља и најстрашније диктатуре.
