„Водећи се интерним локусом контроле, посматрамо свијет из призме активног учесника који сам одговара за своје поступке и кројач је своје (не)среће. Сходно томе, тежим другачијој стварности и микросвијету којим сам задовољна и у којем ће ми бити пријатно. И сама сам, као и ви, само честица у свемиру, секунда у миленијуму. Али желим да будем задовољна честица и срећна секунда, и што је по мом мишљењу још битније- желим око себе гомилу таквих честица и секунди које ће се синергијом претворити у минуте…ко зна, можда и сате, чак и цијеле мјесеце, године…“
Пише: Данијела Калезић
Јелена Шћепановић је рођена 1989. године. Дјетињство је провела на селу, што је значајно утицало на њену повезаност са природом и однос према њој. Особа је која своју енергију усмјерава кроз разне писане форме, али прије свега кроз бројне интеракције са људима који је окружују, јер на тај начин остварује синергију коју сматра једном од моћнијих сила у свемиру. Слободно вријеме најрадије проводи са драгим људима, хоби су јој планинарење и посредовање између квалитетних појединаца или група са њиховом циљном групом, јер је противник глобализације и комерцијале. Након завршетка Економског факултета, имала је осјећај да јој нешто недостаје па је уписала Магистарске студије на смјеру Пословна психологија, јер је приватно психологија њена велика љубав.
Иако економија дјелује сувопарно и досадно, Јелена каже да је истина другачија јер је економија, као и психологија, дио наше свакодневице и све функционише по принципима ове двије велике области. Ова дјевојка је одувијек вољела да чита и из мјесеца у мјесец, од сваке плате, купује себи бар по једну књигу, наводећи као разлог за куповину њен чувени женски проблем „немам шта да…прочитам“ .
Јелена гаји и велику љубав према писању, још од најранијег дјетињства је својим причама изазивала најразличитије позитивне емоције код људи. Тако је дошла на идеју да покрене блог mentalnaalhemija.com, који води већ пар година. У почетку, често је била критички настројена и саркастична, али је временом обрисала дио оштријих текстова и оставила оне чија је тематика, али и садржина блажа и ведрија. Јер, по њеним ријечима, људима је доста црне хронике и скандала.
Ова млада дјевојка истиче да је стање у друштву тешко, посао је стресан, избор који се ставља пред младе људе је из године у годину све оскуднији и да се доста тога, како приватно тако и пословно, своди на морање, на гомилу непријатности и забрана, на сужавање свијести и видика, што временом ескалира у оно чега се највише плаши, а то је равнодушност. Да би то спријечила, бар колико лично може, труди се да буде друштвено ангажованија.
Друштвене мреже користи да што више анимира људе да се покрену, било тако што их информише о дешавањима која ће их културно уздићи, било да их тиме подстиче на акцију корисну њима самима, али и другима – онима који су у ситуацији да зависе од добре воље других.
Из жеље да заобиђе црну, она пише бијелу хронику у виду „Поручице“, која има утопијске елементе, али је прије свега реална и баца свијетло на добре ствари у нашим животима. Све више људи у Подгорици, али и Никшићу и другим градовима, из мјесеца у мјесец има прилику да налети на „Поручицу“ која сваког мјесеца има другу тему, али исту суштину – да насмије, покрене, учини ситну, успутну пажњу.
„Поручица“ је била на улицама и сусретала се са гнијевом вандала који би је истог дана уништавали, а разлог за то Јелена види у немоћи тих људи да учине нешто лијепо. Са друге стране, у обиласку бројних кафића, банака, улаза зграда и организација близу којих је остављала „поручице“, наишла је на више него добре реакције. „Битно је на која врата куцате, није све за свакога“ каже Јелена.
Ова дјевојка великог срца је волонтирала у неколико организација, попут Банке Хране, Црвеног крста, Удружења слијепих, АДП ЗИД, ТЕДx Подгорица. Каже да је често била један од старијих волонтера, али је то није омело да се сваке године укључи у неку од активности да би помогла другим људима. Ипак, најпоноснија је на новогодишњу традицију која се развија из године у годину, а тиче се хуманитарног рада.
„Прве године организовала сам прикупљање одјеће, играчака, књига, слаткиша за дјецу из социјално угрожених породица, да би се све зачинило представом у ЦНП-у, по узору на сцену из чувеног филма „У потрази за Недођијом“, гдје је поента на друштву једнаких могућности, томе да сви имамо право на срећу, нарочито најмлађи који у тим годинама постављају темеље своје личности“, прича Јелена.
Прошлог децембра и у јануару ове године, одлучила је да буде конкретнија. Контактирала је невладино удружење „ЗИНАК“ и Ресурсни центар за слух и говор да би њиховим штићеницима који носе кохлеарне импланте обезбиједила довољну залиху батерија за више од годину дана, чиме имају више слободе да новац предвиђен за то потроше на начин на који желе. Јелена истиче да све то не би било могуће да није било подршке њене породице, пријатеља, познаника и њихове добре воље да буду дио свега тога. Размишљала је како их може мотивисати.
Мишљења је да један дио нас заувијек остаје дијете и да тај исти дио функционише само када му је то нешто интересантно. Зато је одлучила да покаже на низу примјера да филантропија може да буде итекако забавна. Организовала је плесне вечери, вече стенд ап комедије, вече capoeire, вече друштвених игара. „Било је личних иницијатива, попут иницијативе другарице која је продала дио својих књига и прикупљени новац прослиједила фонду за батерије. Ипак, лично сам највише везана за вече читања поезије јер смо тиме пробили лед, било је емотивно, спонтано,право пријатељско вече“, истиче она.
Јелена наставља хуманитарне активности које ће ове године бити смјештене у децембар, јер жели праву празничну еуфорију. Све што се буде прикупило ићи ће Ресурсном центру 1. јун, ЈУ Ресурсни центар за дјецу и младе „Подгорица“, као и Старачком дому из Бијелог Поља. Она изражава задовољство због тога што ће умјетност у разним видовима и ове године доказати да није само лијепа, већ и корисна, али ће садржај бити још богатији. „Већ се радујем, иако знам да ће ми на моменте бити тешко до мјере да ћу се покајати што сам било шта уопште покретала. Јер, људи смо и бар на кратко мора да проради оно наше – могла сам да се ушушкам и гледам, умјесто да радим. Боље да се само жалим како ништа не функционише, зар не?“
Јелена посматра људе на начин што у сваком види клицу доброг, ма какав утисак одавали, и само је потребно да их неко или нешто покрене. Њен лични циљ је да популаризује филантропију, учини је добром навиком, правилом, а не изузетком.
„Довољно је да томе приступимо чистог срца. У коликој год мјери, и не само за нас већ и за генерације које долазе. Колики год да су кораци, битно је да су усмјерени ка напријед. Поента је да никада нисмо стари или презаузети да бисмо урадили нешто што ће свијет око нас учинити пријатнијим мјестом. Да не причам о томе како на небројене начине ширимо мрежу познанстава, која имају неку другу димензију корисног – да нас оплемене и повежу са што више оних Сизифа, који за разлику од оног којег сви знамо – успијевају да докотрљају гомилу каменчића доброте на врх планине бројних изазова“ закључује Јелена.
