Пише: Бранко Ракочевић
Неки дан у граду на поподневној кави налетјех на Воја (Вукчевића), мог фудбалског идола из неких давних дана. Прича ми да ринта у некој жениној пројектантској фирми, да на смрт се досађује, а ја га питам да л’ се сјећа оних дана како нас је редом, својим луцидним потезима излуђивао, а он се смије, и каже: „Ма, пусти, био сам млад, а и луд”.
И док се он „враћао” у та давна, никад заборављена, прошла времена, на лицу му, поред сјете, примијетих и трагове прошлости. Ожиљци на лицу, поломљен нос, оштећено око, као да је био гладијатор, а не фудбалер. Он бјеше – што би рекли Подгоричани – вас у фете. А како и не би био „у фете”, кад је постављао главу тамо гдје други не би ни ногу.
И док „путујемо” у прошлост, прича ми о својим почецима, када је као седамнаестогодишњи дјечак први пут обукао плаво-бијели дрес. Било је то на традиционалном турниру који се сваке зиме одржавао у тадашњем Титограду. Иако дебитант, проглашен је за најбољег играча. Био је то његов први трофеј. Нешто касније, узео је још један ”трофеј”, пуно вреднији, освојио је Јованку Ћајић, најљепшу дјевојку у разреду, одјељење III-ц, учионица до кабинета биологије.
Са Јованке „пређосмо” на његовог покојног оца, од којег је наслиједио фудбалски ген, а и оно пуно важније – карактер. Његов „стари”, који већ одавно, умјесто зетских оре оне небеске њиве, био је у заробљеништву у конц-логору крај Берлина, и тамо је упознао славногфудбалера Благоја Марјановића, са којим је постао и велики пријатељ. Но, то пријатељство није важило на терену када су се логораши између себе лоптали, па је овај срчани младић из Ботуна стављао у џеп славног Мошу, којег ни Бразилци у Монтевидеу нијесу могли да зауставе.
Војо ће пола вијека касније у Београду срести чувеног Мошу. Но, како је он већ одавно био озбиљно оболио, Војо га је само срдачно поздравио. Моша је само климнуо главом, насмијешио се, а Воју се учинило да се легендарни фудбалер на тренутак вратио у конц-логор, и у њему (Воју) препознао оног срчаног голобрадог младића из Зете, који му је много јада задавао на фудбалском терену, али са којим је, у тим најтежим тренуцима у животу, дијелио и добро и зло.
Сјетих се и кад је после једног судара главама у ваздушном дуелу с противничким играчем, пао у бару, и ту остао да лежи непомично неколико минута. Неко од злурадих навијача кратко је прокоментарисао да је срећа у несрећи што је добио ударац у главу, па му, хвала Богу, неће бит’ ништа. И не било му! Но, како је он одужио с „брчкањем” у бари, на стадиону је настао мук, а десетак хиљада људи се почело молити Богу, а и још више тадашњем земаљском богу Титу, да им Војкана врати из „мртвих”, да га врати у живот, тј. у игру. И услишише они двојица молитве, и васкрсну он, и рече Бог: „Нека јури за лоптом још коју годину, па дако се после тога дозове памети”. Тито је, кажу, само кратко добацио: „Мајку му божју, опет се извуче то мало блатобрчкало, тај мангуп у редовима наше свијетле Будућности.” Но, било како било, хвала им обојици, и ђе чују, и ђе не чују, и у Војово име, и у име свих нас фанатичних навијача из седамдесет и неке.
Кажу да је комирани Војо после тог ударца видио све звијезде овог свијета, и да је био одлетио у космос на неколико дана. И стварно, гле чуда, кроз пар мјесеци, стиже он до славне Звезде, а потом и до, још славнијег Космоса. А тамо је видио све саме фудалске богове, и не само да их је видио као Пинки Тита, него је с њима играо у истом тиму. Пеле, Бекенбауер, Вукчевић… Војислав, господар ”казнених простора” и ваздушних дуела, најбоља, чиста „петица” коју је Будућност икад имала.
И чувени њемачки авијатичар Манфред фон Рихтхофен, познатији као Црвени барон, био је поражен у ваздуху, и оборен, а подгорички Плави барон – никад… И никад задњи, (за)увијек предњи, испред свих. Либеро. Из космоса.
Космосе, Војо те видио!
