ЂУКАНОВИЋ И БУЛАТОВИЋ – ДВИЈЕ ПОЛОВИНЕ ИСТЕ ЈАБУКЕ

Како је Момир урнисао Црну Гору, одржавајући Мила у политичком животу!

14905

Борба за фотеље и стицај политичких околности, крајем прошлог вијека, одвела је Мила и Момира на двије стране. После двије деценије, Мило и даље ведри и облачи Црном Гором, иако формално није ни на једној државној функцији, а Момир је у одавно пензији и повремено се огласи кроз интервјуе у новинама. У међувремену, о Милу је изграђен мит као о лопову, а о Момиру као поштеном човјеку. Чињенице које ћу вам изнијети, увјериће вас да су они двојица, у ствари, двије половине исте јабуке

    Пише: Донко Ракочевић

У недавном интервјуу за београдски Блиц, Момир Булатовић је, на питање: Имали сте млађег саборца Мила Ђукановића? – рекао: „Он је био бриљантан младић. И не кајем се што сам га изабрао за свог сарадника.“

Само што још није рекао оно Његошево: „Ој народе снаго моја, ој народе стоко моја!“ Јер, после свега, на огромном губитку су само некадашње Момирове присталице, које су у међувремену остале без посла, премлаћиване, па и убијане, одузимана им сва грађанска и национална права, третиране као грађани другог реда пред свим државним институцијама, а сам Момир не само да се не каје, већ је по одласку у пензију, у интервјуу Дану рекао: „Одлазим у пензију срећан и задовољан, јер сам у политици постигао све што се може постићи, био на свим значајним функцијама у Црној Гори и савезној држави.“

„Мило је идеалан када функционише као број два, али то већ није тако када он о свему одлучује“, рекао је даље Момир у интервјуу Блицу. Ово дефинитивно открива тајну зашто је Момир изабрао Мила за првог човјека извршне власти, поготову када се погледа цијела лепеза Момирових кадрова – Филип Вујановић, Милица Пејановић, Владо Шушовић, Предраг Булатовић, Драган Копривица… Дакле, он је бирао оне за које је вјеровао да му нијесу озбиљна конкуренција и који ће му бити обично полтрони, што сви то и јесу били у почетку. Али су му временом, сви окренули леђа, прво Мило, па остали. Па и Свето Маровић са којим је био и кум!

Па, шта се десило те 1997, када се распао омиљени двојац? – било је следеће питање Блица. А Момиров одговор гласи: „Силе са стране су имале у рукама Ђукановића због шверца цигарета. Он је морао да ради по њиховом нахођењу!“ Не само што га овом изјавом донекле правда, него ово једноставно није истина. И то Момир веома добро зна, а ако је осенилио, ја ћу га подсјетити.

Разлаз Ђукановића и Булатовића почео је двије и по године раније, почетком 1995. године, и то око односа према савезној држави, а у том контексту и око борбе за кључна мјеста у црногорској администрацији, посебно у полицији. О томе најбоље свједочи мој текст из ревије „Исток“ из јуна 1995. године, под насловом „Сломир против Мила“, у коме сам детаљно описао сукоб који увелико траје:

„Најприје смо их гледали загрљене са предизборних плаката, толико идентичних размишљања и политичких ставова, да их је народ назвао једним именом – МИЛОМИР! Међутим, како је вријеме пролазило, све су се више уочавале разлике, од карактерних до политичких. Данас видимо да је Мило с правом још у младости добио надимак Бритва. С друге стране, Момир, попут умиљатог јагњета, не подижући никад глас, и не говорећи никад попу поп, а бобу боб, доспио је у други план у односу на кочоперног премијера, што одржава и само име симбиозе МИЛОМИР („цијели“ Мило и „половина“ Момира).

Но, колико год разлике међу њима биле очите, оне су биле компатибилне, тако да је њихово политичко дјеловање функционисало толико нормално да народ дуго није вјеровао нашим текстовима који су указивали на расцјеп у врху. Први јавни показатељ био је однос према националном питању и према Београду. Премијер је од јануара 1989. године еволуирао од чистог Србина до бар 80-процентног Црногорца, док је предсједник најприје имао црногорско „име и презиме“, а онда му је „име“ постало „црногорско“, а „презиме“ – српско. Премијер је најприје стидљиво, а после жестоко критиковао Београд, док предсједник још ниједном није, ни између редова.“

Да Миломир има два „презимена“, видјело се и на другим примјерима, посебно у кадровској комбинаторици, преко које се водила борба за утицај у кључним установама, органима и преудузећима, попут РТВ Црне Горе, Побједе, судства, полиције… Захваљујући почетним компромисима, директори, уредници, предсједници управних одбора… чврсто су били у фотељама, али када је почео да попушта „загрљај“ на врху, кренули су и кадровски земљотреси који су проузроковани наизглед ситним поводима – екцесима поводом емитовања у ТВ дневнику увреда посланика СРС на рачун Ђукановића. Била је то прилика за смењивање Божидара Чоловића и Емила Лабудовића који нијесу били по Миловом укусу. Захваљаујући Момировим људима у управном одбору РТВ Црне Горе, Емило је враћен у „програм“.

На тасу је постигнута равнотежа: прије тога је Момир Булатовић „одстријелио“ Данила Бурзана, главног уредника Радија Црне Горе, касније новинарске перјанице сепаратистичког блока. Моја маленкост је тада напустила Удружење новинара Црне Горе, у знак протеста због неоглашавања овог удружења поводом тешке злоупотребе службеног положаја од стране Момира Булатовића, који, по закону, није имао право да смењује уреднике државних медија, то је могла само Скупштина Црне Горе. Иако сам био унитариста, засметало ми је што наше удружење није стало у заштиту колеге без обзира на његова политичка увјерења. Иначе, Момиру се нијесу свидјела питања која му је Бурзан поставио у живом програму Радија Црне Горе, и већ сјутрадан га је смијенио.

Да Момир Булатовић није био демократа и заштитник  људских права и слобода грађана, као и правне државе, како се обично мисли, показује и притисак који је вршен на Радована Мандића (тада судију Основног суда у Никшићу) да осуди Новака Килибарду по тужби Момира Булатовића за увреду. Судија Мандић је тражио да се Момир појави у судници, али умјесто одазивања судском позиву Момир му је послао службенике државне безбједности, и то на кућну адресу, у ситне ноћне сате. Судија Мандић је тада свједочио сараднику Истока да му је пријећено и ликвидацијом уколико, по кратком поступку, не донесе пресуду у корист Момира Булатовића.

Примјера из тог периода је још пуно, требало би пуно простора да се наброје, али ћу навести још једну аферу у којој сам био непосредни учесник. Ријеч је о премлаћивању муслимана у Плаву, у мају 1996. године, после фудбалске утакмице Језеро (Плав) – Комови (Андирјевица). Када је дошло туче између играча у току утакмице, упало је на десетина специјалаца у терен и премлатило плавске играче, а потом и навијаче на трибинама, па и по улицама (било је чак и сломљених ногу и руку). Пошто сам био присутан, објавио сам сјутрадан текст у београдском „Дневном Телеграфу“, а пренијели су га црногорски медији. Увече се у ТВ дневнику појавио министар полиције Филип Вујановић и обмануо јавност рекавши да је публика ушла у терен, те да је полиција морала да интервенише. Сјутрадан сам написао отворено писмо министру Вујановићу, а јавности презентирао видео снимке са којих се види да ниједан навијач није ушао у терен. Филип је био толико бијесан да је активирао своје службе против мене – прислушкиван сам, праћен, пријећено је не само мени, него и мојим пријатељима који су силом натјерани да потпишу лажне изјаве у полицији, па и чак и мом љекару коме су исцијепали мој медицински досије.

Предсједник државе Момир Булатовић, можда није знао за поступке полиције према мени и мојим пријатељима, али је веома добро знао како су, на правди Бога, претукли плавске муслимане. И није прстом мрднуо. Није ниједну изјаву дао, нити је одговорио на моја питања која сам послао факсом, по телефонском договору са његовим шефом кабинета Цојом Стојановићем.

У том времену, средином 90-тих, полиција је често „тренирала строгоћу“, обично без ваљаног разлога, а никог није било да грађанима пружи заштиту, па ни предсједник државе који је био најпозванији. Тек када је батине добио и Момиров шурак Зоран Распоповић, директор „Парса“, предузећа ДПС-а, дошло је до смјена у полицији. Најприје је Момир усмено обавијестио министра Пејаковића да може да се „пакује“, а онда је то саопштио и Главном одбору ДПС-а.

На маратонској сједници су се „ломила копља“ око Пејаковићевог наследника. Премијер Ђукановић је за то мјесто планирао Вукашина Мараша, до тада генералног директора АМСЈ-а, али је ипак изабрана Момирова кадровска узданица – Филип Вујановић, који је био његовом адвокат, па и у помињаном судском процесу против Килибарде.

Нека врста компромиса је, ипак, постигнута, Мараш је именован за начелника Државне безбједности, службе која је у том периоду „ведрила и облачила“, тако да је Мило, ипак, задовољан напустио сједницу Главног одбора која је трајала до у рану зору.

Коначног побједника у „хладном рату“ између Момира и Мила још није било, али наредни велики испит их је чекао најкасније до следећих избора, до када су Подгорица и Београд морали да се договоре шта им је чинити са заједничком државом.

Док су до тада у питању биле у питању туђе „главе“, у наредној години су морали да се побрину о сопственим. Устав није дозвољавао Милошевићу и Булатовићу да задрже предсједничке фотеље у својим републикама. С обзиром  да није било других адекватних мјеста за њих на републичком нивоу, одлучили су да се селе на „савезне“ и да ојачају ингеренције заједничке државе. Годину и по дана прије у ревији „Исток“ смо најавили да ће Слобо бити предсједник СРЈ, а Момир премијер.

Јасно је било и самом Ђукановићу да ће да „извиси“, јер му ни мјесто предсједника Црне Горе, чији је избор требало ускоро да уследи, није значило много у ситуацији јачања савезне државе. Тиме се могу донекле и објаснити његова настојања да ојача сувенитет Црне Горе, односно своју „фотељу“. За почетак је формирао Црногорски олимпијски комитет, па државну авио-компанију (Монтенегроерлајнс), ојачао царински систем…

Сукоб се највише преламао на полицији, односно њеном најважнијем сегменту – Служби државне безбједности. Београд је већ увелико водио кампању да СДБ постане јединствена служба, на нивоу СРЈ, чему се наравно највише опирао Ђукановић јер би тиме изгубио свој главни ослонац. Знајући шта полиција значи, црногорски премијер јој посвећује све већу пажњу, па их је сем „америчким униформама“, привилеговао већим платама, богатим зимницама, те новим возним парком.

С друге стране „тарабе“, Слободан Милошевић  је док му је одговарало јачање Србије, односно своје функције, на силу освојио имовину некадашње савезне полиције и савезни Институт безбједности претворио у републички. Када више, силом Устава, није могао да буде предсједник Србије, одлучио је да, заједно са собом, на савезни ниво пребаци што више овлашћења.

У међувремену је формиран ЈУЛ, а Ђукановић је изричито рекао да не долази у обзир повезивање с том љевичарском партијом, пошто је ДПС партија „центра“, док су Момирови истомишљеници, Предраг Булатовић и Милица Пејановић, изјавили да је ДПС лијево орјентисан те да нема препрека за сарадњу са партијом Мире Марковић. Ђукановић је тада онемогућио било какав утицај ЈУЛ-а у Црној Гори, поручивши супругама да „остану супруге“.

И дошла је коначно година расплета – 1997. Момир је намерачио функцију савезног премијера, али да не би био нови Месић, морао је прво да поспреми ствари у Црној Гори, прије свега у МУП-у који му је потпуно измакао контроли, иако је министар Вујановић постављен по његовом предлогу. Момир је чврсто могао да се ослони само на Телевизију Црне Горе, односно на њену врхушку чију је смјену Мило већ увелико тражио. Дакле, Момир тражи главу шефа СДБ-а, а Мило смјењивање главног и одговорног уредника Телевизије Црне Горе.

Момирова накнадна памет прокужила је да је и напад на њега на Цетињу, четири године раније, вјероватно био по полицијском сценарију (главни нападач се касније појавио као вођа уличне подршке Милу Ђукановићу), као и да је предизборна кампања, полицијским средствима, навођена на Милову воденицу.  А значајну улогу је сигурно одиграло и предузеће „Парс“ које су преузели Милови кумови. И у том предузећу, које је играло кључну улогу у кампањама ДПС-а, Момир је изгубио утицај, пошто његов шурак више није био директор.

У пар година, Момир је губио из контроле једног по једног црногорског, државног или партијског, функционера, иако су углавном именовани на његов предлог. Тако му је послушност отказао и државни тужилац Владо Шушовић, који није хтио да реагује на бројне афере које су биле у току, а од којих је била највећа она са изношењем десетина милиона марака од шверца цигарета на Кипар. Полицајац Владо Поповић који је покушао да спријечи нелегално уношење у авион торбе са пет милиона марака, експресно је остао без посла.

„Исток“ је објелоданио да неколико министара имају милионске рачуне у страним банкама, па чак и супруга једног министра.  То је, по свему судећи, био „залогај“ који партијска олигархија (поготову онај њен дио који није огрезао у криминал и корупцију) није могла да прогута. Њима је, у ствари, Мило био трн у оку још када је умјесто џемпера обукао Версаће одијело.

У пролеће 1997. године, услиједио је низ сједница Главног одбора на којима се одигравао завршни обрачун између Момира и Мила. На првој сједници, 25. марта, Момир је имао огромну већину (61 наспрам 7, уз 20 уздржаних) и могао да је елиминише Мила и из партије и са мјеста премијера, али је био неодлучан, задовољио се смјењивањем министара Ракочевића и Дрљевића, и критиком која је упућена Ђукановићу због негативног односа према Милошевићу.

Пошто га Момир није елиминисао, Мило је одлучио да сам оде – поднио је оставку на мјесто потпредсједника ДПС-а и најавио да ће отићи и са мјеста премијера. Десетак дана касније, на предлог Момира Булатовића(!), поново је постао потпредсједник ДПС-а и на тој функцији остао до коначног расцјепа партије.

Средином априла, Главни одбор је разматрао да ли ће подржати кандидатуру Слободана Милошевића за предсједника СРЈ, и Момир је поново однио побједу (60:40). До наредне сједнице Главног одбора, у јулу, Мило је успио, на разне начине, да преведе 20 чланова ГО на своју страну, те да коначно преузме партију у своје руке. Момира је издала чак и његова мезимица Милица.

У међувремену, Момир је био у посјети високим државним адресама у Америци гдје су му наводно нуђени милиони долара да се окрене против Милошевића. На исте адресе, Мило је био наредне године, и по слијетању на београдски аеродром дао је ону антологијску изјаву: „Милошевић је превазиђен политичар!“

Остало је мање више познато. Момир је наредне године формирао нову партију – СНП, која је убрзо постала најјача опозициона партија. Момирова „десна рука“ био је Предраг Булатовић, али је и без те „руке“ остао четири године касније, у ствари практично је најурен из партије коју је створио. Два главна саборца, у које је највише вјеровао и које је практично створио, послала су га у политичку пензију. Леђа су му окренули и скоро сви други значајнији кадрови ДПС-а и СНП-а, иако их је управо он уздигао на висока мјеста, од Драгана Копривице, преко Мишка Вуковића и Драгана Кујовића, до Филипа Вујановића. Дакле, као предсједник двије најјаче партије у парламентарној историји Црне Горе, водио је потпуно промашену кадровску политику.

Сви његови пројекти су пропали, па и онај о Црној Гори као еколошкој држави. Али су се многи његови рођаци и пријатељи добро окористили, како кроз шверц горива који је Момир лично договорио са предсједником Албаније, тако и кроз друге послове и привилегије. А рођеног брата је поставио за директора Завода за запошљавање.

Навешћу још трагикомичан случај луксузне монографије „Еколошка држава Црна Гора“, за коју су, почетком 90-тих, кратке предговоре написали Момир Булатовић и Мило Ђукановић, а књигу је издао Момиров кум Јанко Брајковић (Унирекс) који је на крају „акције“ инкасирао пар стотина хиљада марака. Књига је коштала тада невјероватних 50 марака, а аквизитери су ишли од фирме до фирме по Црној Гори; који би директор одбио да купи макар десетак комада, већ сјутрадан му је стизала контрола из Финансијске полиције гдје су опет били Момирови људи.

Поштено, нема шта! Тако ми Момировог поштења!