СКИДАЊЕ ПРАШИНЕ

ТИТОВЕ ЗАСЛУГЕ: Четири масовна злочина над Црногорцима!

13512

Не рачунајући жртве грађанског рата који је изазвао у Црној Гори, Тито је починио четири масовна злочина над Црногорцима: Пасје гробље, тзв. савезничко бомбардовање, Зидани мост и Голи оток. У та четири масовна злочина, укупно је убијено, рањено или мучено, најмање 15.000 људи, од којих највише Подгоричана

Пишу: Љубиша Морачанин, Славиша Губеринић

Скупштине града Подгорице, на предлог градоначелника Ивана Вуковића, а гласовима одборника владајућих партија и двојице из Уре, донијела је одлуку о подизању споменика Јосипу Брозу Титу. Одборник Демократске партије социјалиста (ДПС) Стефан Ћулафић казао је да је Црна Гора у Титу имала најбољег пријатеља.

Кад се погледају историјске чињенице, потпуно је очигледно да Црна Гора, а посебно Подгорица, у цијелој својој историји нијесу имали већег непријатеља од Јосипа Броза. У Другом свјетском рату и после њега, по Титовом наређењу почињени су бројни злочини по Црној Гори, а Подгорица је доживјела тотално разарање. Ни крај рата није био крај мука за Црногорце и Подгоричане, јер је неколико хиљада њих Титов режим послао на Голи оток и у друге логоре.

Не рачунајући грађански рат који је изазвао, Тито је починио четири масовна злочина над Црногорцима: Пасје гробље, тзв. савезничко бомбардовање, Зидани мост и Голи оток. У та четири масовна злочина, укупно је убијено, рањено или мучено, најмање 15.000 људи, од којих највише Подгоричана.

ПАСЈЕ ГРОБЉЕ

Спомен најстрашнијег Титовог бешчашћа је оно што је запамћено под именом Пасје гробље. Ту су, на бестијалан начин касапљени, убијани, стријељани, а потом, што живи, што мртви, сахрањивани највиђенији племеници колашинскога краја, из Липова, Мораче и Роваца. У нешто мањем обиму, слично се дешавало и у другим крајевима Црне Горе.

Лијева скретања је термин која је Комунистичка партија Југославије користила да опише радикалне политике и стратегије које су спроводили појединци у партији и партизанским јединицама током Другог свјетског рата углавном у Црној Гори, Херцеговини и Србији. У тим областима је крајем 1941. и почетком 1942. дошло до масовних убистава, мотивисаних партизанским страховима од пете колоне и класном борбом.

Вађење лешева из јаме Велета у селу Рсојевцу код Даниловградаа, у зиму 1942/43

Физичка ликвидација вршена је како стрељањем тако и хладним оружјем, клањем и маљевима. Најпознатија локација на којој су вршени злочини у Црној Гори је свакако Пасје гробље код Колашина где је побијен већи број оних које су комунисти видели као своје непријатеље. На Бадњи дан 1942. године партизани су у колашинском лугу, на десној обали Таре, над тијелима 240 унакажених грађана, разапели лешину пса, и по томе је настао назив Пасје гробље.

Као командант окупираног Колашина, мајор Јоксимовић је неколико месеци касније присустовао ископавању жртава Пасјег гробља. Он је тада рекао: „Пред тим језивим призором нијемо стојимо сви, нарочито родбина. Она не може да препозна лешеве својих милих и драгих, јер су страшно унакажени и без појединих дјелова тијела. Све у свему, прави пакао на земљи, у који су дотјерани и у коме су страдали праведници, Срби правослане вјере и национално опредијељени. То су били људи из свих друштвених редова, од судије до обичног радника. Њихова је једина ‘грешка’ била што нису прихватили безбожнички комунизам…“

Осим овог злочина, познати злочини су почињени на тај начин што су жртве после ликвидације бацане у крашке јаме, па су противници партизане погрдно називали Јамарима. Најпознатије јаме где су извршени ови злочини су јама у селу Гриже код Берана, Шахотичка јама код Бијелог Поља, Шавничка јама, јама код Ријеке Црнојевића и которска јама код Никшића.

Свему томе претходиле су Титове одлуке, за које постоје докази. Након савјетовања одржаног у селу Дренова код Пријепоља 7.12. 1941, Тито је упутио директиву партизанским штабовима за Црну Гору, Боку, Санџак и Херцеговину, у којој наводи да је слом Хитлера неизбјежан, и наређује: „Имају се стријељати сви они на које се може посумњати да ће сјутра бити наши непријатељи, да се ликвидирају сви они који су наклоњени четницима и да се раскрсти са колебљивцима и то урадити без милости.“

Поступајући по овом наређењу, на територији читаве Црне Горе наступио је невиђени терор. У периоду од краја 1941.г. па до маја 1942.г., побијено је укупно 1668 људи жена и дјеце. Међу жртвама је било  и 27 свештеника СПЦ, такође и 20 чланова КПЈ због ,,скретања са партијске линије“.

(Извори: Историјски записи, 1980/81, Тито и НОБ у Црној Гори 1941-1942. Мишо Лековић; Комунистички злочини у Црној Гори и Херцеговини 1941-42, Тадија Бошковић и Милош Војиновић)

„САВЕЗНИЧКО БОМБАРДОВАЊЕ“

Тито је 5. фебруара 1944. године упутио депешу која ће више од 50 година скривати једну од највећих тајни Другог свјетског рата на нашим просторима. У овој депеши, Тито своје повјеренике у Србији обавјештава да им у специјалну мисију шаље енглеског мајора Џонија Ханикера, члана британске војне мисије при Врховном штабу НОВЈ, а онда им каже: „Све ваше жеље у погледу помоћи савезничког ваздухопловства, он ће достављати Савезничкој мисији при Врховном штабу НОВЈ. Врховни штаб ће пак одлучивати да ли ће предложени циљ да се бомбардује.“

Титова депеша – на чијем крају се каже да ће одлуку о градовима који ће бити бомбардовани, доносити Врховни штаб

Као на длану је јасно да је све те терористичке акције тражио и одобравао сам Тито, да је његова ријеч била прва и последња. Његови изасланици у Србији и Црној Гори пријављивали су, по Титовом налогу, своје жеље, које је он усаглашавао и одлучивао кад ће бити реализоване.

Да је овај закључак тачан, потврђује чињеница да су се Енглези и Американци, убрзо послије слања ове Титове депеше, поново обрушили на Ниш. У међувремену, 30. марта 1944. године, шифрованом поруком јавио се Пеко Дапчевић. Он је пријавио своју жељу: „Треба тражити да савезници што прије бомбардују Никшић.“ Недјељу дана касније, 7. и 8. априла, Никшић је сравњен са земљом.

Десет дана касније, 19. априла, Тито се обраћа Пеку Дапчевићу и Митру Бакићу, својим изасланицима у Штабу 2. корпуса НОВЈ: „Јавите нам која мјеста треба бомбардовати.“ Дапчевић и Бакић радио везом одговарају: „Нека бомбардују Сјеницу, Бијело Поље и Подгорицу. Молимо хитан одговор на ове предлоге. Пеко, Митар.“

Титов одговор стигао је из ваздуха. У рану зору 5. маја 1944. године, на Подгорицу је кренуло 120 тешких четворомоторних бомбардера. Настао је прави пакао. Готово читава Подгорица разорена је до темеља. Енглеске и америчке бомбе убиле су сваког петог Подгоричанина. У кући Мила Беговића изгинула је цијела породица, он, његова супруга и четири сина. Иста судбина задесила је и Андрију Ђурашевића и стотине других подгоричких породица.

Центар Подгорице, 5. маја 1944. године

У данима који су претходили петомајском бомбардовању, „савезнички“ авиони су бацали летке, на којима су обавештавали становнике Подгорице да се сви окупе у центру града, као би избјегли страдање. И  „Радио Лондон“ је слао исте сигнале. ,,Савезници“ су 5. маја у 13.10 сати, започели жестоко бомбардовање. Гађали су управо – центар града.

Нацистички окупатор имао је само 15 страдалих. Први извјештај о минималним њемачким губицима у бомбардовању Србије и Црне Горе, шаље амерички амбасадор из Грчке, 15. маја 1944. године: „Нашим бомбардовањем југословенских цивила, а како је то Радио Лондон објавио – бомбардовање је извршено на Титово тражење, ми идемо на руку непријатељу, а не само што то огорчава једног врло заслужног савезника, него отуђује од нас народ који би желио да се на нашој страни бори када дође велики дан. Неамеричко дјело чинимо мијешањем у један бијесни грађански рат и тиме одбијамо од себе наше пријатеље“.

Апел америчког амбасадора није уродио плодом, пола године касније, 6. и 7. новембра исте године, Подгорица је поново бомбардована и потпуно уништена. Порушено је 80 одсто стамбеног фонда, а уништена је комплетна градска инфраструктура. И шта није уништено, тешко је оштећено. Почев од 23. септембра 1943. године, када су „савезници“ први пут бомбардовали Подгорицу, рачуна се да је у њеним рушевинама погинуло више од 2.000 грађана, а још толико је рањено, што су огромне бројке, када се зна да је овај град тада имао око 16.000 становника.

ЗИДАНИ МОСТ

Крајем 1944. године, у страху од доласка Титових партизана, око 12.000 људи  одступало је из Црне Горе према западној Европи, преко гудура сјеверне Црне Горе, Санџака, Босне и Хрватске, да би у Словенију стигли у пролеће 1945, али не сви – четвртина је изгубила живот уз пут, у борбама са Њемцима, усташама, партизанима, муслиманима, од разних болести и смрзавања.

Збјег су чинили остаци Краљевске југословенске војске у отаџбини (КЈВуО), 80 свештеника Митрополије црногорско-приморске, бројни интелектуалци и научни радници, жене, дјеца и старци.

Један дио је прешао у Аустрију, међутим други дио је заустављен код Блајбурга. Након неколико дана, под још увијек нерасвијетљеним околностима, Енглези су почели да предају Титовим партизанима припаднике КЈВуО. Оне који  су прешли у Аустрију, потрпали су у возове и вратили их натраг у Словенију. Тако је британски Пети корпус постао саучесник највећег злочина који се десио у Европи након Другог свјетског рата.

Припадници КЈВуО су након предаје комунистичким снагама, одведени на неколико сабирних логора у Словенији. Имамо поуздана свједочанств да су на два мјеста прављени пописи заробљених (у Камнику и Марибору). Жене и дјеца, која су одступали ка Словенији су издвојени, и касније враћени у Црну Гору. Седамнаестогодишљаци су укључивани у партизанске јединице, а сви од осамнаест година па надаље задржани су у логорима.

Након 9. маја када је званично окончан рат, почела је систематска ликвидација заробљеника. Тада је у Словенији побијено близу 6000 хиљада људи из Црне Горе. У књизи „Пуцај, рат је завршен“, Саво Греговић је објавио списак од 5412 лица. Овај број није коначан. Људи су везани жицом, утоварани на камионе и онда одвожени на локације гдје су убијани. Тако су Похорје, Камничка Бистрица, Кочевски рог, Радовољица, Крањ и многа друга мјеста по Словенији постале вјечне куће ових мученика, међу којима је било и неколико десетина свештеника Митрополије црногорско-приморске.

Дуго се није знало ко је издао наређење о овом злочину. А онда је публициста Перо Симић и књизи ,,Тито тајна века“ описао сјећања Јефта Шашића начелника Трећег контраобавјештајног одељења ОЗНЕ. Шашић каже, да је хитно позван да се јави у кабинет код Броза у Бијели двор. То је било између 09 и 12 маја 1945.г. по Шашићевом непосредном повратку у Београд из Словеније. Када је ушао у кабинет Броз га није ни покледао, гледао је кроз прозор, и говорио више за себе : „ Дали смо им прилику да се предају, а онима који нису окрвавили руке да их амнестирамо. А они се не предају“. Одједном је погледао у  Шашића и казао: ,,Побити! Крени у Словенију и Аустрију и пренеси ову команду командантима наших армија“!

Дакле, директни налогодавац злочина у Словенији је Јосип Броз.

ГОЛИ ОТОК

Када се учинило да је мукама дошао крај, завршетком Другог свјетског рата, услиједила је Титова дикатура, у којој су опет највише страдали Црногорци. Преко 5000 грађана Црне Горе је због љубави према Русији проглашено државним непријатељима, а близу 3500 је осуђено и послато у логоре или на друштвено користан рад. Предсједник Удружења Голооточана, Милинко Стојановић, у својој књизи „Свједочанства голооточких злочина“, објавио је званичне спискове из Удбиних архива.

У периоду 1948-63, до када је вођена евиденција, за Информбиро у Југославији се опредијелило 55.663 лица која су „непријатељски дјеловала и наступала са конформистичких позиција, изјаснила се за резолуцију, или су била евидентирана као сумњива у том погледу“.  У односу на број становника, највише их је било из Црне Горе (5.007).

У националној структури хапшених, осуђиваних од стране редовних и војних судова, или упућиваних на друштвено користан рад (а таквих је укупно било 16.288), Црногораца је било 3420, или 21,13 одсто, а навише је било Срба 7.235 или 44,41 одсто.

У полицијским евиденцијама нема осуђених на смрт, али то не значи да их није било. Окружни суд у Титограду донио је више смртних пресуда; тако је 1951. године на смртну казну осудио партијско-синдикалног високог функционера  Љуба Боричића, који је убрзо ликвидиран, а кости су му пронађене тек почетком 90-тих година.

Многи су убијани и приликом покушаја хапшења, тако је у тзв. „бјелопољској касапници“, јануара 1949 године, ликвидирано 12 цивила: Илија Булатовић, Милан Радовић, Радомир Ракочевић, Ратко Булатовић, Владимир Булатовић, Велимир Вешовић, Бајрам Брчвар, Радивоје Богавац, Милан Чобељић, Војин Шуковић, Јован Бубања и Живко Спичановић. Они су побјегли од својих кућа, очекујући хапшење; неколико дана касније су се предали, да би потом били побијени, без суђења.

По полицијској евиденцији, кроз логор на Голом отоку је прошло 9.749 кажњеника (међу њима је близу 2700 било из Црне Горе). У истом периоду, кроз остале КП домове – Стара Градишка, Гргур, Раб, Угљан и Билећа, прошао је 2.881 осуђеник, међу којима је већина била војних лица (1981).

ЗАКЉУЧАК: Када се зброје сви ови подаци, испада да је најмање 15.000 Црногораца страдало од Титове руке (његовим наредбама и директивама), дакле, много више него од агресије Мусолинијевих и Хитлерових снага, и многоструко више него у борбама са Турцима.

Умјесто да га прогласе највећим непријатељем и масовним убицом, Црногорци свом главном граду дају Титово име, а сада хоће да му подижу и споменик. Тешко је наћи прави ријечи да се опише та врста лудила. Можда се објашњење може наћи у чињеници да је Брозов режим промовисао црногорску нацију (до тада су се сви грађани Црне Горе изјашњавали као Срби). С друге стране, Мило Ђукановић покушава да заокружи црногорски идентитет, градећи га искључиво на антисрпству и антиправослављу, а знамо какав је Тито био безбожник и антисрбин.

Али, опет, пренебрегнути онакве злочине – несхватљиво је људском уму, а и незабиљежено у историји. Донекле сличан феномен постоји у Русији, гдје још увијек постоје споменици Лењину и Стаљину, који су побили близу 100 милиона Руса.  Што каже писац Мирко Магарашевић за Србе: „изматуфили су под утицајем комунистичке идеологије“, тако би се могло рећи и за Црногорце који се, ни мишљењем, ни духом, ни јавном свијешћу, нијесу излијечили од титоистички криптогено усађеног комунизма.