Ријеч љекара је за пацијента „мелем и лијек“, али каткад и „ватра и лед“. Знамо да већина љекара у Црној Гори не брине превише о ономе што ће изговорити пред пацијентом, да ли ће га дотући или охрабрити својом причом. На срећу, нијесу сви такви. Међу њима је, вјероватно без премца, др Андријана Радованић, оториноларинголог Опште болнице у Беранама, са којом сам протекле седмице имала дивно искуство
Пише: Даница Кораћ
Јатрогенија (од грчке ријечи iatros – љекар, genesis – опстанак) је термин за обољење или погоршање обољења под утицајем ријечи и активности љекара у дијагностичком и терапијском поступку. Она је директна негација највише професионално-етичке девизе љекара којом се налаже да се пацијенту прије свега не смије штетити.
Најчешћи фактор јатрогеније је ријеч љекара. Болесник реагује не само на специфично значење ријечи, већ и на пропратне феномене говора: мимику, гест, дикцију, гласовне модулације. На њима он гради интуитивни доживљај исказане мисли, настојећи да пронађе скривену смисао ријечи љекара.
Неки љекари имају сталну потребу да се потврђују пред пацијентима, пред свијетом и самима собом. Удио у томе свакако има извјесна доза нарцисоидности која се код љекара често среће. Други су, пак, склони констатацијама озбиљнијих, тежих облика болести, него што оне јесу. Они крупним ријечима и мрачним прогнозама застрашују пацијента, што води прогностичком и терапијском нихилизму.
Многи љекари се пред пацијентима претварају у демонстраторе, показујући бројне анализе које често ни сами не знају да протумаче. Пацијент постаје човјек са мноштвом папирића, са доказима своје болести и немоћи.
Будући да љекар никад нема времена, он настоји да, што је брже могуће, натјера болесника да „призна“ истину о својој болести. Он поставља дијагнозу малтене чим се пацијент појави на вратима, због чега пацијент губи и оно мало преосталог права на ријеч.
Са свим овим типовима љекара се свакодневно сусрећемо по црногорским болницама, али, на срећу, има и оних који својим понашањем, пажњом коју указују пацијенту и ријечима које изговарају, значајно помажу обољелима да дођу до оздрављења, да се сачувају од стреса и да имају вјеру у терапијски поступак. Један од таквих љекара је др Андријана Радованић, специјалиста оториноларинголије Опште болнице у Беранама, чији сам пацијент била протекле седмице.
Иако млада, она је већ врхунски стручњак са завидним искуством и познавањем најновијих метода лијечења у својој области. Али, оно чиме посебно заслужује да служи као примјер за угледање другим љекарима, јесте њен однос према пацијенту. Увијек насмијана, љубазна и спремна да саслуша пацијента и његову породицу, да га охрабри и као родитељ посавјетује, да му помогне да савлада бол и да га не излаже беспотребним и напорним дијагностичким поступцима. Сав страх и напетост коју пацијент има, једноставно испари у сусрету са њом.
Поред љубави и хуманог приступа свом послу важно је нагласити да др Радованић своја знања стиче константним усавршавањем на престижним предавањима, семинарима, обукама у иностранству.
Код већине љекара, данас, у Црној Гори, чека се на ред данима, па и у болничкој постељи, често и без информације када ћете доћи на ред, док код др Радованић тога нема, већ непосредно после успостављања дијагнозе и потребних припремних поступака, она приступа лијечењу, или хирушкој интервенцији како је било у мом случају. Тако сам се ја задржала у болници само три дана, након чега сам била ,,као нова“.
„Уби ме прејака ријеч!“, рече у пјесми Бранко Миљковић, а ја комотно могу рећи „Излијечи ме љекаркина ријеч!“. Свакако и њено стручно знање и вјеште руке, али и то је потекло од њене жеље да служи пацијентима, а не да пацијенти служе њој, како је, на жалост, случај код многих љекара у Црној Гори.
