,,са седла и самара" (1)

Григорије Божовић о Црној Гори

1818

Доиста голо, црно кршевље је Црна Гора. Сиромашно станиште љуте сиротиње. Али и Карадаг. Нису Турци Вожда прозвали Карађорђем што је био црн у обичном значењу те ријечи. За тај наш придјев Турци имају другу ријеч и њу увијек дају. Ријеч кара значи љут, значи нешто што се јавља у највећој мјери, значи ,,над,, или ,,нај,,. Према томе Вожд би био Љути Ђорђе, Ђорђе мимо свакога другога Ђорђа, као што је кара-севдах раван ,,севдаху над севдасима,,.

Слично је значење и имена Карадаг. Није то у обичном но у преносном смислу Црна Гора. Љута је то Гора, Гора неслична другим планинама, другим покрајинама. Гора је то мимо све друге горе. Црна за освајаче по отпору њених синова; црна по многим и тешким погибијама кроз векове; црна по љутим патњама њена становништва.

У ,,Шћепану Малом“ диван је онај разговор између Беглер-бега и калуђера Теодосија Мркојевића:

Беглербег

Ти све нешто као нехотице,
Ове горе дижеш у облаке.
А видиш ли, болан калуђере,
Овдје мјеста за живљење нејма
За човјека, нако за ђавола.

Теодосије Мркоњић

Ако није мјеста за живјење,
А оно је мјеста за причање:
Па јошт како те какво причање,
Из кога ће наша покољења
Вјечну силу душевну сисати.

И у прошлости и данас су Црногорци за причање по многим својим потврдним особинама. И данас су они Карадачани у оном турском значењу. Нарочито док су на прагу, док су у постојбини. Још је снажно код њих оно што је Марко Миљанов назвао чојством и јунаштвом, а што ми називамо чашћу, поштењем, човештвом, отвореношћу и тако даље.

Несумњиво прошлост је израдила код Црногораца високу свест о личности, о личном достојанству и части. Мање више као и код свих бољих горштака, на пример код Арнаута или Кавказаца. Но овде се мора признати и заслуга Кнеза Николе и његове личне владавине. Издизао је он себе врло високо и много на то утрошио снаге, времена и воље. Али је у исто време љубоморно пазио да се Црногорац не згази, не унизи ни од кога другога.

Испод Бријеста били су равни сердар и сељак. Част обојице мерена је једним мерилом и једнако била цењена. То је с једне стране развијало личност, чојство, личну утрку, а с друге стране равнало све ове људе, све радове у једну иако просту, друштвену уједначеност. Зато су Црногорци међу собом врло уљудни и на част толико осетљиви као и Арнаути. Зато су и данас њихови односи према чиновништву слободнији и бољи но другде. Тамо се чува лично достојаство и тамо због тога не може да насрне ни чиновник као другде. Нико се без одмазде не сме унизити.

(Из књиге ,,Са седла и самара“ 1930. године)

О АУТОРУ: Григорије Божовић, рођен 1880. године у селу Придворица код Ибарског Колашина, школовао се у Скопљу, Москви и Цариграду, а након тога постао професор призренске богословије, предсједник призренске општине и посланик Народне скупштине. Један је од најзначајнијих писаца у периоду између два свјетска рата.

Објавио је четрнаест књига, од којих осам збирки приповједака, док преостале чине путописи, накнадно, сабрани из ,,Политике“, чији је био стални и угледни сарадник.

Пред крај Другог свјетског рата, комунисти су га стријељали, а његов књижевни опус остао је скоро непознат широј читалачкој публици.

Суд је 2008. године установио да му је суђено из политичких и идеолошких разлога, а да му је неоснована, најтежа казна изречена јер је био антикомуниста. Суд је у процесу рехабилитовања установио да је Божовић био и личност која је настојала да на просторима сукоба зближи припаднике различитих вјерских заједница и различите народе, Србе, Муслимане, Албанце, па и Бугаре. Наводи се да је био ангажован у националном раду, а да је искуство живота у мултинационалној средини, на Косову и Метохији, преточио у књижевна дјела – око 180 приповједака и 440 путописа.

Неправедно заборављени писац, на чију је биографију још неправедније бачена мрља, обилазио је разне крајеве Балкана и свједочио о тешком времену и људским судбинама.