Скидање прашине

Срби – генерали у НДХ!

3856

Од укупно 93 генерала, у Павелићевој усташкој служби било је чак 13 српских официра, међу њима и један Пљевљак. Готово сви су били на важним положајима, неки су добили највиша државна одликовања за заслуге, а већина је након рата прошла боље од највиших хрватских функционера

 Пише: Раде Јеренић (Експрес)

Усташка НДХ основана је 11. априла 1941. године, а у јануару 1942. поглавник Анте Павелић издао је наређење да се установи парламент нове државе – Хрватски државни сабор. Његови чланови нису били бирани јер су све странке биле укинуте, већ их је постављао Павелић лично. Председништво је имало пет чланова, а један од њих био је Србин – др Саво Бесаровић, предратни адвокат, колега са студија и лични Павелићев пријатељ.

Средином рата Бесаровић је постао министар у НДХ. Он је био само један од Срба који су имали истакнуту улогу у усташкој држави – рецимо да је од укупно 93 генерала у НДХ, 13 било Срба, и то на врло истакнутим положајима.

Наиме, доста аустроугарских високих официра Срба, Хрвата и Словенаца прихватило је погодности које им је понудила војска Краљевине СХС. Иако су поражени у нетом завршеном рату, нашли су се на победничкој страни, и то са вишим чиновима: командант ратног ваздухопловства Аустроугарске, генерал Милан Узелац, Рудолф Мајстер, адмирали Метод Кох, Драгутин Прица… Из те групе су поменута тринаесторица Срба који су се ставили у службу Павелићеве Независне Државе Хрватске и у њој имали чин генерала.

Милан Узелац

Србин рођен у Мађарској, Милан Узелац (1867-1953), захваљујући истицању у служби, у чину потпуковника 1912. године био је постављен за првог команданта аустроугарског ратног ваздухопловства. За време његовог командовања, уочи и током Првог светског рата, аустроугарско ваздухопловство је нарасло у озбиљан и самосталан род војске. Његове ескадриле ратовале су на источном (руском), италијанском и балканском фронту. После рата настанио се у Петрињи, у Хрватској, и ту сачекао да му Министарство војске и морнарице Краљевине СХС повери реорганизацију војног ваздухопловства.

У пензију је отишао 1923, али је остао у југословенској авио-индустрији као акционар и члан управног одбора фабрике авиона “Икарус”.

Одмах по формирању Независне Државе Хрватске, у априлу 1941. године, прихватио је понуду усташког режима да у чину почасног генерала помогне формирању и организовању ваздухопловства НДХ. Усташама је било потребно да имају једног угледног Србина са тако високим чином и то је коришћено у пропагандне сврхе. Отишао је из активне службе у новембру исте године, али је остао уз Павелића до краја.

Партизани су га ухапсили 1945, али је у затвору провео само две године. Наставио је да прима пензију од нових власти до смрти, 1954. године у Петрињи.

Михајло Лукић (1866-1961), рођен у хрватској Подравини, био је син професора музике. Завршио је војне школе у Аустроугарској и у њеној војсци учествовао у Првом светском рату, али је његова каријера метеорски успон доживела тек у војсци Краљевине Југославије, у коју је ушао као пуковник. Тридесетих година упућен је у Француску на усавршавање, а потом је држао катедру стратегије на Војној академији у Београду. Пред сам Други светски рат унапређен је у генерала и постављен за команданта јединица које су имале задатак да спрече упад немачких снага преко Словеније. Пре прве битке предао им се, а у војску НДХ ступио је већ у априлу 1941.

Хрватске војне енциклопедије данас бележе да је „великим ратним операцијама заповиједао од краја 1941. до травња 1943. као заповједник 3. домобранског збора у Сарајеву. У том је раздобљу био у средишту најтежих битака у Босни и Херцеговини те је врло често сурађивао с Црном легијом Јуре Францетића”. У преводу: између осталог, командовао је домобранима у биткама на Неретви и Сутјесци, у садејству са усташама.

Михајло Лукић

“Због великих заслуга за изградњу оружаних снага НДХ” добио је титулу витеза и, између осталог, одликован је „Хрватским тролистом 1. ступња с храстовим гранчицама”. То  одликовање добили су само Славко Кватерник, Јуре Францетић, Рафаел Бобан и он.

Лепо друштво: Кватерник је био ађутант Светозара Боројевића, а потом најближи Павелићев сарадник, маршал НДХ и министар војни; друга двојица, усташе, опевани у стиховима: „Ево зоре, ево дана, ево Јуре и Бобана/ Ево зоре, ево тића, ево Јуре Францетића/ На врх горе Романије, усташки се барјак вије (…)/ Ево зоре, ево дана, нема више партизана”.

Михајло Лукић изјашњавао се као Хрват православац и био један од оснивача марионетске Хрватске православне цркве. После рата осуђен је на десет година затвора. Одлежао је пет, а онда је помилован. Умро је у Загребу, као пензионер.

Витез је био и генерал НДХ, Ђуро Груић (1887-1945), Србин рођен у Сремској Митровици. Други светски рат затекао га је на месту команданта позадине у Генералштабу војске Краљевине Југославије. У НДХ је био на дужности начелника Генералштаба Хрватских оружаних снага и особа од највећег Павелићевог поверења, па га је чак пратио у посету Хитлеру у септембру 1944. године. Иако је у пролеће 1945. исход рата био познат, Грујић је заговарао наставак борби. Пред партизанима је ипак побегао у Аустрију, али су га Британци изручили партизанским властима. Војни суд у Београду осудио га је на смрт. На суђењу је изјавио: “Велики број Срба православаца је био високо позициониран у Хрватској војсци, а велики број цивила, православаца и Срба своју су обавезу према држави одрађивали на друге начине.” Стрељан је у јесен 1945. године, једини од свих Срба Павелићевих генерала.

Ђуро Драгичевић (1890-1980), родом из Калесије у Босни, у аустроугарској војсци стигао је, иако млад, до чина капетана. За показану храброст у Првом светском рату одликован је Крстом витешког реда Марије Терезије, орденом који је укупно добило само 115 официра. Војну службу наставио је у Краљевини СХС, а 6. априла 1941. године био је пуковник, помоћник заповедника противваздушне одбране југословенске војске. Одмах је прихватио Павелићев позив и у НДХ од 1941. године био је командант артиљерије, а пред крај рата прешао је у Берлин, да буде веза са немачком војском. Руси су га заробили, па је две године провео у логорима у Немачкој и још седам у СССР. Од 1954. живео је у Аустрији и ту је умро и сахрањен.

Због великих заслуга за изградњу оружаних снага НДХ, титулу витеза добио је и православни Србин Федор Драгојлов (1881-1961). Његов ратни пут разликовао се од других официра поменутих у овом тексту утолико што после Првог светског рата, у којем је имао чин генералштабног потпуковника, није прешао у југословенску војску. Вратио се у родно Панчево и до 1941. био директор пиваре, а онда се преселио у Загреб, тада главни град НДХ, и постао начелник једног одсека у Генералштабу. Следеће године постао је генерал, а 1943. већ је био начелник Генералштаба војске НДХ. Руководио је појединим операцијама у Босни у којима су почињени злочини над Србима. По завршетку рата Британци су 1945. одбили да га изруче Југославији иако је имао статус ратног злочинца, па се преко Италије одселио у Аргентину. Све до смрти водио је усташку пропаганду против социјалистичке Југославије.

Ови официри били су на служби у домобранима, редовној војсци НДХ која је стварана и попуњавана мобилизацијом и регрутовањем Хрвата и муслимана. Али у Павелићевој држави постојала је и усташка војница, партијска војска усташког покрета, слично као што је то Вафен-СС (есесовци) био за Нацистичку партију. Усташе су биле добровољци и истицале су се зверствима према Србима. Највиши чин у њиховим јединицма био је крилник.

А чин крилника за живота је заслужио Душан Палчић (1881-1963), православни Србин рођен у Загребу! Овај аустроугарски па југословенски официр у НДХ је био начелник Државне радне службе, устројене по узору на нацистичку. Једногодишње учешће у њој била је обавеза прописана за све грађане оба пола пола између 19 и 25 година живота, а њен командант Душан Палчић имао је звање државни вођа рада. Умро је као пензионер у Загребу, а сахрањен у породичној гробници на Мирогоју.

Домобрански генерал Милан Десовић (1895-1960) рођен је у Пљевљима. Био је официр у Војсци Краљевине Југославије, а у НДХ је од јесени 1941. до лета 1942. заповедао делом хрватске дивизије која се борила на Источном фронту, за шта је добио немачки Гвоздени крст. После тога био је заповедник у Петрињи, а потом војни изасланик НДХ у Берлину и Братислави. На крају рата заробили су га Американци и 1946. предали нашим властима. У Југославији је наредне године био осуђен на петнаестогодишњу робију, али је 1958. пуштен на слободу. Емигрирао је у Немачку и умро у Минхену 1968.

Јован Искрић (1884-1963), родом из Банатског Карловца, учествовао је у Првом светском рату као аустроугарски официр у биткама у Србији. Ту су му наши војници прострелили плућа, али се по опоравку вратио у јединицу. И он припада ексклузивној групи од 115 официра који су одликовани Крстом витешког реда Марије Терезије. После рата био је официр у Краљевини Југославији, а од 1941. у НДХ. Чин генерала добио је 1944, а умро је у Загребу 1961, као пензионер.

Занимљиво је да су после рата Срби генерали у НДХ прошли боље од осталих хрватских високих функционера и официра те пропале државе. Једини који је, уз стрељаног Ђура Груића, искусио казну до краја је Звонимир Стримаковић (1891-1974), Србин рођен у Загребу. Официр од каријере, у НДХ је заповедао јединицама које су се бориле против партизана и, између осталог, био заповедник целокупне коњице. После рата одробијао је свих 20 година казне у Старој Градишки, упорно одбијајући да се покаје. Умро је у Загребу у 83. години.

Лавослав Милић (1890-1964) из Карловца чин генерала имао је већ у југословенској војсци. Био је у интендантској служби јер због последица рањавања у Првом светском рату није био за фронт. У НДХ је одмах постао члан Главног штаба домобрана задужен за логистику. Енглези су га заробили 1945. у Аустрији и вратили партизанима. Осуђен је на 20 година робије, али је издржао само пет. Умро је у Загребу.

Мирослав Опачић (1881-?) из сељачке породице са Кордуна, био је аустроугарски и југословенски официр. Други светски рат дочекао је као генерал и одмах се ставио у службу НДХ. Био је надзорник техничких трупа Копнене војске. О његовој послератној судбини ништа се не зна, осим да је прешао у католичанство.

Јован Прибић (1885-?) имао је чин генерала у југословенској војсци, а у службу у НДХ ступио је 1941. Уз његово име у енциклопедијској одредници „Списак генерала и адмирала Војске Краљевине Југославије” стоји: „Одведен у заробљеништво 1943. године, после рата није наставио службу”. Остали подаци нису познати.

Тринаесто име на списку Срба генерала у НДХ је Милош Ожеговић. Подаци о њему још су оскуднији. У напред поменутом „Списку генерала…” стоји само: „Милош Ожеговић (1886-1944), пешадијски бригадни генерал. Пензионисан 1942. године”.

Завршимо ову причу судбином првопоменутог, др Саве Бесаровића. Рођен 1889. у старој српској сарајевској породици, био је предодређен за висок положај у друштву. Диплому правника и докторат стекао је на Универзитету у Загребу, а затим је отворио адвокатску канцеларију у Сарајеву и убрзо након тога изабран за посланика владајуће Југословенске радикалне заједнице Милана Стојадиновића. Стицајем околности, управо је др Бесаровићу у априлу 1941. особље Војног музеја из Београда предало на чување драгоцене предмете којима се касније изгубио сваки траг. Већ на другом заседању Хрватског државног сабора положио је заклетву Павелићу.

После рата осуђен је на смрт, а пре извршења смртне казне узвикнуо је: „Имао сам част да сам био министар у Влади НДХ. Умирем као Хрват за своју домовину Хрватску. Живио др Анте Павелић! Живио хрватски народ!”

Указом Анте Павелића од 3. априла 1942. основана је неканонска Хрватска православна црква (ХПЦ), као плод настојања НДХ да покаже да нема прогона Срба у Хрватској и да се потпуно онемогући утицај Српске православне цркве.

Руски емигрант, одбегли калуђер Гермоген постављен је за патријарха ХПЦ, а велику улогу у техничким пословима одиграо је Милош Оберкнежевић. Београђанин који је у свом родном граду (рођен 1910) завршио Правни факултет, пред почетак Другог светског рата био је службеник и правни саветник у администрацији Српске православне цркве у Сремским Карловцима. Уочи самог рата мобилисан је као судски капетан, а у априлу 1941. заробљен је у Срему, који је припао НДХ. Пуштен је „захваљујући посредовању хрватских пријатеља”, а Павелић му је поверио организовање ХПЦ. Оберкнежевић је аутор црквеног устава и докраја рата Гермогенов секретар.

Након неколико година проведених у затвору после рата, иселио се у Венецуелу, где је имао кафану. Повремено се оглашавао у часописима усташке емиграције. Не зна се када је умро.