ИСТИНИТЕ ПРИЧЕ: ИЗ КЊИГЕ „ТИТОГРАД ЗА ПОДГОРИЧАНЕ“ БРАНКА РАКОЧЕВИЋА

Геније и учитељица

1726

Захваљујући Бранковим причама, видите себе од најранијег дјетињства, како се широм отворених очију чудите свијету око себе и свему тражите смисао и значење… Провешће вас аутор и кроз музику, спорт, политику, додаће вам руку да пређете мостове преко којих се нисте усуђивали да закорачите (из рецензије Љиљане Раденовић).

Пише: Бранко Ракочевић

Освануло прољеће, а ја од јутра до мрака јурцам за лоптом. Тренер „петлића” ме одредио да будем сакупљач лопти на утакмици Будућност – Црвена звезда. Мојој срећи није било краја, видјеће ме на телевизору другови из школе, комшије из улице, рођаци са села…

Усхићен, тријумфално, као посланик у скупштину, уђох у кућу, и још с врата повиках: „Дебитоваћу против Звезде!” Сви се слатко насмијаше, иако сам ја био смртно озбиљан. „Па, за нас онда нема проблема”, подругљиво добаци старији брат.

До утакмице остало још пет-шест дана, а ја страхујем да се утакмица из неког разлога не одложи, или да се мени, пак, не дај Боже, нешто ружно не деси, да ме, напримјер, не удари трамвај, иако их нема у Подгорици.

”Прољеће је, само да не падне снијег, иако овдје пада једном у десет година”, размишљам, загледан у небо. И гле чуда, снијег паде, буквално, на бехар, на воће. Сва се дјеца, осим мене, наравно, обрадоваше пахуљицама, но, срећом по мене, снијег окопни већ до подне. „Једна брига мање”, помислих, „остала још само баба”. Распитујем се код мајке за њено здравствено стање и за њену тренутну форму.

-Мајко, како је баба?

-Није добро, изгледа се ‘приготовила’.

-Уф, дако издржи до недеље?

-Зашто баш до недеље?!

-Па, у недељу је дерби, долази Звезда!

Мајка ме погледа мрко-попријеко и иронично рече: „Благо баби, имала се рашта мучити.”

Баба „изђекнира” (одужи ка’ Ђекна), дочека и она, сирота, дерби, а, хвала Богу, и крај шампионата, али испусти своју племениту душу негдје у седамнаестом колу јесењег дијела шампионата. А надали смо се да ће, барем, у баражу изборити опстанак.

Стадион под Горицом испуњен до последњег мјеста, а богами, и до последњег даха, а ја дјечак у театру снова суфлирам главним глумцима. Утакмицу сам, баш, помно пратио, а и како не бих, кад у театру главне роле имају Џајић, Дуле Савић, Пижон, и остале Звездине звезде и звездице. Бленем у њих, и додајем лопте, али и поред мојих бројних „асистенција”, утакмица се заврши без голова.

Отрчах до Џаје, да додирнем то фудбалско божанство, а ноге ми се „одсјекоше”. Са више дивљења, поштовања, скрушености, нисам прилазио ни ћивоту Светог Василија Острошког, слава му и милост, и Њему, и Џајићу, наравно.

И док гледаоци напуштају стадион, ми сакупљачи лопти, „наперисмо” се испред камере постављене поред аут-линије, и почесмо да машемо „драгим гледаоцима крај малих екрана”. Један од мојих ”колега”, а касније славни фудбалер, Дејан Савићевић, показа камерману „средњи прст”, а преко камере, и милионском ТВ аудиторијуму. На његову (не) срећу, утакмицу је посматрала и наша учитељица, па сјутрадан у школи несташни Дејо доби „по прстима”.

Изгледа да га је стара, добра учитељица научила памети, па он убрзо постаде геније.

П.С. Данас је Генију живот Швица (тамо и држи лову), а сирота учитељица подиже кредите у Првој код Аца.