Негде крајем маја, око два-три сата после пола ноћи, из медија центра у Приштини обавестили су ме телефоном да Клинтон држи конференцију за штампу. Клинтон је рекао да је НАТО тог дана убио седам стотина војника Приштинског корпуса на планини Паштрик, према Призрену. Када сам чуо ту информацију, хтео сам да се обријем и да кренем на пут. Себе сам погледао у огледалу и видео да сам потпуно сед. Сам сам кренуо, нашао јединицу, нашао команду… Питао сам колико има погинулих војника, кажу – два. Стабилизовали смо одбрану, а онда смо извршили противудар и од те Клинтонове лажи или наде није остало ништа. Али тај тренутак ми је био најтежи.
Разговарали: Љиљана Кековић, Андреј Млакар
Господине Лазаревићу, прошло је 18 година од агресије НАТО на СР Југославију. Да ли је она била опитни полигон за оно што се касније десило у Ираку, Либији, Сирији?
– Дубоко сам убеђен да је све то припремано давних неких година, да се не позивам на 1981. јер сам од тада са службом на простору Косова и Метохије. Ово је само завршница тог плана центара моћи, којима је овај простор требао за нешто друго, а не за миран живот. Година 1998. практично је требало да одлучи нашу судбину. Издата је и наредба за агресију, како се каже, за бомбардовање, дошло је до споразума Холбрук-Милошевић па је то померено за пар месеци, једино о томе се говорило 1999. године.
Какав је за НАТО био војно-стратешки значај Косова и Метохије?
– Па, то је више питање за њих. Ја се само сећам да сам негде 1994. године прочитао текст у којем су у Америци предвидели да ће се ускоро водити рат за „српски Кувајт”, називајући тако Косово и Метохију с природним богатствима.
Како сте успели да сачувате борбени потенцијал Приштинског корпуса и Треће армије свих 78 дана рата?
– Први задатак био је сачувати живу силу и средства ратне технике од масовног уништења из ваздуха, с копна и од удара с дистанце. Други задатак био је сачувати државну границу, сачувати и обезбедити државни интегритет Савезне Републике Југославије на фронту од 251 километра према Албанији и Македонији. Треће, спречити прогон српског становништва и другог неалбанског становништва на Косову и Метохији, и омогућити држави да функционише и на том делу своје територије.
А како смо ми то успели, е то како за мене има одговора, за моје војнике и старешине и команду и јединице има одговора, а за многе друге, посебно за оне који су нас нападали, извршили злочин, још увек нема одговора. А одговор је унајкраће: невиђени хероизам свих припадника Приштинског корпуса и човечност. По принципу мање војничке ефикасности, више човечности. Нама је било битно да извршимо ове задатке са што мање деструкције по објекте, што мање губитака међу којима би били сигурно и цивили.
Шта је било тајно оружје наше војске током НАТО агресије?
– Ја ћу вам рећи прво како они гледају на то како смо ми претекли из тог пакла, како смо остали живи. Имају до сада, колико је мени познато, два објашњења наше стратегије и тактике на простору Косова и Метохије: стратегија 4М и стратегија 3О и 1А. Објаснићу о чему се ради. Они сматрају да смо ми опстали на Косова и Метохији као једна оперативна формација, говорим о Приштинском корпусу, захваљујући стратегији 4М. То су маскирање, маневар, мобилност и морал. Ја бих додао да ту нису поменули и командовање. А друго објашњење њихових војних аналитичара 3О и 1А – осматрање, оријентација, организација и активност, при чему признају да су наши састави на Косову и Метохији увек били у предности за реализацију ових активности 6-8 сати испред њих, и да нас је то сачувало. Сагласан сам и с првом оценом и с другом, али само као идентификацијом према ономе шта смо ми заиста радили и шта смо постигли. Наша стратегијска предност над свемогућим агресором огледа се у људском фактору, у војницима, старешинама, у њиховом хероизму. У врхунској оспособљености, врхунској тактици, на коју они ни данас немају одговора.
Опишите тај 9. априла ратне 1999, када је на Паштрику НАТО кренуо у копнени удар. Да ли је то био сигнал да ће кренути у копнену интервенцију?
– Ми смо очекивали и копнену инвазију, како се то каже, копнени део агресије, али морам рећи не у тој почетној фази рата. Не знам шта је агресор мислио када се одлучио за један широки фронтални напад на фронту ширине 15-20 километара. Вероватно је веровао да ће за кратко време сломити кичму одбране српске војске у саставу Приштинског корпуса и освојити Метохију. Ја сам добио извештај о копненом продору тек у подневним сатима 9. априла јер су све везе биле блокиране, у прекиду, уништене с првим оперативним ешалоном у граничном подручју. Извештај ми је донео пуковник, официри за везу с простора Ђаковице са истуреног командног места корпуса.
Добијени извештај био је написан негде око 8 сати ујутру. Говорило се о паклу, о Вијетнаму у малом, једном хаосу, невиђеном нападу до тада. Тражила се помоћ команде корпуса, али се тај извештај завршава са „Борбени морал је на висини, државну границу сачуваћемо по сваку цену”. Ми смо успели да се стабилизујемо у касним поподневним сатима везу и ја сам се лично чуо с писцем тог борбеног извештаја, потпуковником Јевтић Гораном. Питао сам шта им треба. Известили су ме колико их је рањено, колико их је погинуло. Замолио сам их да издрже јер ћу им послати помоћ, да се не дају, да знају шта бране, Србију, част српског војника и последње што сам рекао било је „стижемо”. И сутрадан смо командант армије и ја отишли на тај простор. И почео је чувени бој на Кошарама, који је трајао наредних дана све до завршетка рата.
Да ли сте отписали себе?
– Да. Моја заповест за одбрану земље на простору Косова и Метохије била је у складу са заповешћу команде армије и тимом борбене команде, и гласила је „узастопном одбраном спречавати дубље продоре агресора; наносити му што веће губитке; дакле, повлачити се узастопно све до неке топографске греде, планине, Милановац, Суве планине, Црнојева, а затим уз прегруписавање снага и ојачавање кренути у противнапад, истерати агресора с наше земље”. То је била одлука команде корпуса, а видите какав извештај ми шаљу с мог истуреног командног места, с Кошара и са читавог фронта од двеста педесет један километар: „Бранићемо државну границу по сваку цену”. И сада сасвим прецизно да вам кажем, ја лично не знам да су војници и старешине команде сами одлучили да промене директиву команде. И ми сами својим животом бранимо земљу по сваку цену. Ми не бранимо узастопно територију Србије, него одсудном одбраном гинемо бранећи сваку стопу земље.
Који Вам је најтежи тренутак за време борбе на Космету?
– Било их је на хиљаде, кад гледате како убијају војнике, гледате, а не можете да адекватно одговорите. Али, ево, за ову прилику рећи ћу шта је било најгоре. Негде крајем маја, око два-три сата после пола ноћи, из медија центра у Приштини обавестили су ме телефоном да Клинтон држи конференцију за штампу, то је разлика у времену, не знам које је време у тој држави, да је НАТО тог дана убио седам стотина војника Приштинског корпуса на планини Паштрик, према Призрену. Ја сам претходног дана био на том правцу. И видео сам то дејство, те исте авијације и вршио анализу и ценио да је одбрана стабилна. Када сам чуо ту информацију, хтео сам да се обријем и да кренем на пут. Себе сам погледао у огледалу и видео да сам потпуно сед. Сам сам кренуо, нашао јединицу, нашао команду. Све је већ све било у прекиду, јединица није знала колико има губитака. Убрзо смо успоставили везу, и лично сам ступио у контакт са онима који су на две хиљаде и пет метара надморске висине бранили прву црту државне територије. Питао сам колико има погинулих војника, кажу ми два. Стабилизовали смо одбрану, а онда смо извршили противудар и од те Клинтонове лажи или наде није остало ништа. Али тај тренутак ми је био најтежи.
-наставиће се-
(izvor: Ekspres)
