Скидање прашине

Шта је то Михољски збор?

3204
Традиционални светосавски лаварум Михољског збора; вјерује се да је израђен по упутствима самог Св.Саве

Пише: Васко Костић

У црногорској јавности се веома мало зна о Михољском збору, упркос његовој дугој и славној историји. Таква је судбина и других српских карактеристика Боке, па и чињенице да Бока никада није била у саставу Црне Горе до 1945. године.

Михољски збор је без прекида дјеловао седам стољећа, од 1219. до 1919 године. Најзаслужнији је за одржање националног идентитета ових крајева до данашњих дана, упркос ненаклоњеном окружењу и вишевјековним притисцима сваке врсте.

Историјски Михољски збор је обухватао све људе читаве територије данашње општине Тиват, значајног дијела херцегновске општине (Луштицу) и дијела которске општине (Кавач и Љешевиће), што чини трећину Бококоторског залива. Језгро му је Превлака св. Архангела Михаила. Неки аутори поистовјећују Михољски збор и Михољску метохију, што је тачно само утолико што се оба појма односе на исто подручје. Први појам се односи на људе, а други на територију. Ови појмови име носе по манастиру Арх. Михаила на Превлаци коме су припадали и људи и територија.

Најновија археолошка истраживања на Превлаци Св. Арх. Михаила доказала су да је ту значајно византијско светилиште постојало много вјекова раније него што је то до недавно тумачено. Вјероватно је Михољска метохија постојала и прије Немањића, што наговјештава и грчки назив „метохија“. Срби су више користили термине „жупа“ и „жупани“. То се за сада не може доказати, али је сасвим извјесно да постоји од успостављања српске епископије на Превлаци, која је имала своје људе и територије.

Израз „збор“ настао је из смисла говорења (зборења), сакупљања или саборности (зборовања) и бирања главара (избора). Није се преводио ни на латински, ни на италијански. Он је дакле, „Terminuc tehnicus“. Писали су га као „sporum“, „suorum“, „sborro“ или „sboro“, често са великим почетним словом.

Превлачки манастир је више пута рушен и обнављан, па га је и српски краљ Стефан Првовјенчани затекао 1185. године у рушевинама и до 1219. године обновио као своју задужбину. У тако обновљеном, његов брат Сава, тада први архиепископ српски, основао српско-православну епископију, прву у Зети и на Приморју, и за покровитеља династије Немањића као крсну славу прихватио Св. Архангела Михаила.

Епископију је на ранг митрополије подигао цар Душан априла 1346. године истовремено када је успоставио и прву српско-православну патријаршију у Пећи. До тада је Михољска метохија била важнија од Пећке, јер је била и старија и на истуреном мјесту на судару цивилизација Истока и Запада. А и након тога су обје метохије биле приближно исте важности. Ријеч је о метохијама, а не о манастирима и сједиштима црквених високодостојника.

Митрополија на Превлаци је дефинитивно уништена 1452, наредне године је пао Цариград, а 1459. године је уништена и Пећка патријаршија. Обзиром на временску блискост догађаја, тешко се отргнути утиску да су злочини синхронизовани, иако су егзекутори били разни тирани.

Уништењем Превлачког манастира изгубљена је и његова метохија, али их је надживио Михољски збор. Тако му је историјска улога дужа него Митрополији. Његови припадници у историјским списима називани се: „Митрополитови људи“. Истина, територијално је сужаван, али је до краја I свјетског рата дјеловао на Превлаци и њеној околини са подручјима: Љешевићи, Кртоли и Луштица, сада дјелови Которске, Тиватске и Луштичке општине.

Током свих тих вјекова Михољски збор је био у пријатељским и савезничким односима са Паштровићима. Средином 15. вијека, када су злотвори уништили Превлачки манастир, потоњи превлачки митрополит нашао је безбједно уточиште у Будви и ту неко вријеме столовао. Маинско-паштровићки манастири били су училишта за свештенство Михољског збора, које су у манастиру Стањевићи рукополагали, владике црногорско-приморске. Захваљујући том свештенству и снажном духу који зрачи из превлачких рушевина, Михољски збор је опстојао још готово пола миленијума након уништења манастира.

И Михољски збор, и Паштровска банкада, славили су Видовдан као највећу светковину, чак и под туђинским властима, јер су знали одакле потиче највећи српски национални јунак Лазар Грбљановић.

Превлаку, Грбаљ и Будву везују саборне цркве Свете Тројице, заштитнице которске Српске гарде, о којој се такође не смије ништа знати. Од када је обновљена традиција Тројичинских фешти у Будви, част да буде на челу литије има светосавски лаварум, знамење Михољског збора.

Михољски збор данас постоји као невладина организација у чијем статуту као главни задатак пише: његовање српског језика, ћириличног писма, обичаја, вјере прадједовске, чување богомоља, гробова и култа предака, с нагласком на њихово чојство и јунаштво.