За своју књигу „Човјекова потрага за смислом“, аустријски психијатар Виктор Франкл развио је идеју током три године које је провео у концентрационом логору током Другог свјетског рата. Док је преживљавао кошмар свог заробљеништва, схватио је да је човјекова најдубља чежња откривање смисла и сврхе живота.
Пише: Миња Петровић
Док су многи људи који су преживјели логор, патили од посттрауматског синдрома и њихови животи су били емотивно уништени, Франкл је после рата постао љекар, филозоф и аутор 32 књиге. До своје смрти 1997. године, добио је 29 почасних диплома универзитета.
Како је успио у свему овоме? Да ли је рођен с клицом у себи или је био само обичан човјек који је открио изузетну судбину тако што је одговорио на свој позив?
Најстарији митови тврде да сви ми улазимо у свијет са својим позивом у души. Карл Густав Јунг је вјеровао да када не послушамо свој позив – а то није позив за величину, већ позив за испуњење сврхе – онда је наш живот промашен.
Франклова величина је била његова способност да изрази људску потребу да открије смисао свог постојања, потребу која превазилази спољашње животне околности. Када је Франкл закорачио у своју судбину, коб није могла да га побиједи, без обзира колико су биле тешке околности у којима се налазио. Слично томе, када ми кажемо „да“ својој судбини, у стању смо да превазиђемо патњу и побиједимо, иако се то наизглед чини немогућим.
Да би имала значај, наша судбина не мора да буде грандиозна или да добије јавна признања, као што је то био случај са Франклом, али мора да буде испуњена смислом и сврхом. Ово уопште не зависи од тога да ли ћемо стећи материјална добра, ступити у брак, имати дјецу или постати славни. Можда ћемо открити срећу празних џепова и сами, а можда ћемо открити бол и патњу имајући сву удобност овога свијета.
„Све може да се узме човјеку“, написао је, „сем једне ствари, последње од људских слобода – да изабере свој став у било којим околностима, да изабере свој пут.“
