Како спасити сопствени живот?

Нешто важније од личне среће!

4650

С времена на време сретнем особу која зрачи радошћу. Из таквих људи као да избија унутрашња свјетлост. Добри су,  смирени,  радују  их  мала  задовољства,  захвални  су  на  великим. Нису савршени. Дешава се да буду преморени и забринути. Но они живе за друге, не за себе. Неопозиво су се обавезали породици, неком циљу, заједници или вјери. Знају зашто живе и осећају дубоко задовољство што чине оно што су позвани да чине.

Тим људима живот није лак. Преузели су на себе терете других. Али у њима постоји спокој, чврста решеност. Они се занимају за вас, чине да се осећате вољеним и препознатим и уживају у вашој добробити.

Када упознате такве људе схватите да радост није само осећање, да радост може бити и став. Постоје привремени тренуци усхићења које сви доживљавамо после неке победе, а постоји  и  друга  врста  трајне  радости  што  покреће  људе  који  нису опседнути самим собом, него су се потпуно посветили некоме или нечему.  Њихов живот обично има облик две планине, како сам ја то видео и назвао.

Циљеви повезани с том првом планином јесу уобичајени циљеви које наша култура подржава – бити успешан, бити неко о коме други имају лепо мишљење, бити позиван у одговарајуће  друштвене  кругове,  имати  срећан  приватни  живот.  Све  нормалне ствари: лепа кућа, добра породица, лепа летовања, добра храна, добри пријатељи и тако даље.

А онда се нешто деси. Неки људи се попну на врх те прве планине, осете укус успеха и открију да је незадовољавајући. „Је ли то све што постоји?“, питају се. Осећају да сигурно мора да постоји неко битније, озбиљније путовање на које могу да крену.

Никада није прерано или прекасно да паднете са своје прве планине. Периоди патње обично разоткривају оно најдубље у нама и подсећају нас да нисмо особе које смо мислили да јесмо. Људима  у  долини  срце  је  наједном  сломљено  и  отворено.  Неки  се  смежурају  суочени  с  таквом  патњом,  још  више  се плаше и огорченији су. У страху се повуку пред дубинама свог бића. Живот им постане скученији, а они усамљенији.

Сви познајемо старије људе који су вечито ојађени и љутити. Сматрају да им се не указује поштовање које завређују. Живот проводе  у  бесконачној  зловољи  због  неке  неправде  која  им је давно нанета. Али за многе та долина представља прилику да нешто учине. Период патње прекида површни ток њиховог свакодневног живота. Они пониру у себе и откривају да се у темељу њиховог бића, допирући са тананих места, налази суштинска способност за брижност, жудња да надиђу себе и старају се о другима. А кад су се сусрели с том жудњом, спремни су да постану целовита особа.

Оно познато почињу да гледају на нов начин. Коначно могу да воле свог комшију као себе самог, а то је сад практична  стварност,  не  слоган.  Њихов  живот  сад  одређује  начин на који реагују на недаће које их задесе. Људи који су захваљујући патњи сазрели, прерасли себе, прелазе на другу фазу, фазу малих побуна. Прво, буне се против свог его идеала. Док су били на својој првој планини, њихов его  је  имао  одређену  визију  о  томе  чему  тежи  –  некакву  визију о важности, задовољству и успеху.

Друго, буне се против важеће културе. Цео живот су уроњени у свет економије или у културу која подучава да људи пре свега стреме сопственом интересу – новцу, моћи, слави. Међутим,  наједном  их  више  не  занима  шта  им  други  људи  говоре да треба да желе. Они сад желе да желе нешто што истински вреди желети. Жеље су им узвишеније. Свет им говори да буду добри конзументи, али они желе да сами буду „конзумирани“ – да буду обузети моралним циљем.

Свет им говори да треба да желе независност, али они желе међузависност – желе да буду укључени у мрежу топлих пријатељских односа. Свет им  говори  да  треба  да  желе  индивидуалну  слободу,  али  они  желе блискост, одговорност и посвећеност. Свет жели да се они успињу  и  теже  успеху,  али  они  желе  да  се  посвете  другима.

Силни часописи, посвуда изложени, желе да се они упитају: „Шта могу да учиним да бих био срећнији?“, али они слуте да постоји нешто важније од личне среће.

Људи који су захваљујући патњи надрасли себе, довољно су храбри да допусте да делови њиховог старог „ја“ одумру. Више нису усмерени на себе, сад су усмерени на друге. То је тренутак спознаје: па та прва планина уопште није била моја планина. Тамо негде постоји друга, виша планина која је заправо моја права планина. Попети се на њу не значи одбацити ону прву планину. Реч је о путовању које долази после првог успона. Реч је о несебичнијој фази живота у којој је човек испуњенији.

Кад то спознају, неки људи радикално промене свој живот. Дају отказ  у  фирми  у  којој  су  радили  као  консултанти  и  постану  учитељи у школама у сиромашним деловима града. Други се и даље баве оним чиме су се бавили, али сада на другачији начин – и даље раде посао који су радили и остају у браку, али  су  преображени.  Више  нису  битни  они,  битно  је  оно  чему  су се посветили, битно је служење другима.

Ако прва планина има везе с изграђивањем ега и дефинисањем тога ко сте, друга планина има везе с одбацивањем ега и са губљењем себе. Ако прва планина има везе са стицањем,  друга  планина  има  везе  са  доприношењем.

На првој планини обично сте амбициозни, размишљате и поступате стратешки, и независни сте. На другој се радије повезујете с људима, тежите блискости и истрајни сте у ономе што чините.

Умем  да  препознам,  како  је  испало,  који  су  људи  на  првој, а који на другој планини. Људи са прве планине обично су  бодрог  духа,  занимљиви  и  забавни.  Често  имају  импресивне послове и воде вас, ако желе, у мноштво изванредних ресторана.

Људи с друге планине немају отпор према овоземаљским задовољствима. Уживају у чаши доброг вина или мирној плажи. (Нема ништа горе од људи који су постали толико духовни да не воле свет.) Али они су превазишли та задовољства тежњом ка моралној радости, осећању да су свој живот ускладили и усмерили га према неком крајњем добру.

Ако морају да бирају, они бирају радост.Дани су им најчешће исцрпљујући, јер су себе ставили у службу других људи, а ти људи имају свакодневне потребе и захтеве. Но они сами живе потпуније, они активирају дубље слојеве свог бића  и  преузимају  веће  одговорности.

(одломак из књиге Дејвида Брукса „ДРУГА ПЛАНИНА – потрага за моралним животом“, издавач Лагуна)