Пише: Донко Ракочевић
За многе у Црној Гори јуче је била вијест дана да Технички комитет ИСО 639-2, са сједиштем у Конгресној библиотеци у Вашингтону, као једина овлаштена институција, већ девет година одбија да изврши међународну кодификацију црногорског језика, упркос више пута поновљеним захтјевима Националне библиотеке „Ђурђе Црнојевић“ са Цетиња.
За мене то није била вијест, не само што је то од раније познато, већ и зато што су ме у новинарској школи учили да „да није вијест кад пас уједе човјека, већ кад човјек уједе пса“! Хоћу да кажем да ниједна научна институција на свијету, која држи до свог угледа, неће признати црногорски језик!
„Посебни кодови се додјељују на основу лингвистичких разлика, а не на основу политичких или географских“, саопштила је Ребека С. Гунтер из Конгресне библиотеке у Вашингтону.
Па, зашто ово пишем данас? Чак и од вијести да је човјек ујео пса, за мене је фрапантнија, парадоксалнија и сензационалнија информaција да је Богић Ракочевић – директор Националне бибилиотеке „Ђурђе Црнојевић“ на Цетињу. А то сам тек јуче сазнао из поменутог текста у „Побједи“, иако је он на ту функцију именован последњег дана прошле године. Како прочитах у одлуци Владе о именовању (од 30. децембра 2016): „Богић Ракочевић је истакнути стручњак у области књижевности и добитник више значајних књижевних награда“. Ха-ха-ха-ха-ха-ха….
Пишем ево скоро три и по деценије, али први пут сам морао да прекршим новинарске стандарде и да се слатко исмијем у сред текста. А како и не би? Знам га таман од када пишем (годину дана је старији од мене), нијесмо рођаци, али сам читао његове пјесме и приче, од „раних радова“ који су умјесто у „Истоку“ завршавали у корпи за отпатке, па до новијих за које је добијао неке књижевне награде, иако је то један од ријетких писаца који за 35 година није напредовао, већ је остао на оном, истом, почетничком нивоу. Ко не вјерује, нека прочита његову, по мишљењу критике, понајбољу (какве ли су му остале?) пјесму „Црногорац у офсајду“ на крају овог текста.
О каквом интелектуалцу и стручњаку је ријеч најбоље ће вам посвједочити ова јучерашња његова изјава:
„Прошле неђеље сам послао доста флексибилно писмо Конгресној библиотеци у Вашингтон, донекле са једним молећивим тоном, да узму у обзир нашу ситуацију и да коначно одлуче. Не желим да их наљутимо, јер ако нас одбију, онда смо већ у великом проблему и све ће даље ићи пуно теже… Једино нам преостаје да чекамо. Они немају ту врсту обавезе да брзо одлуче, могу годинама да одуговлаче. Са друге стране, од неких мојих извора чуо сам да одређене структуре из Црне Горе и региона лобирају да ми не добијемо међународни код… Нико није знао да ми да прецизан одговор шта су нам даље опције ако нам они негативно одговоре, јер је Технички комитет једино тијело које о томе одлучује. Боље и мало причекати него да нам, не дај боже, негативно одговоре.“
И сам свјестан да нема аргумената у његовом захтјеву за међународну кодификацију црногорског језика, узда се у молећив тон и сажаљење са америчке стране, а богами је у помоћ позвао и Бога (истина са малим словом „б“). Такви су вам Црногорци – Бога се сјете само када загрми!
А све се нешто мислим да га је Влада Црне Горе именовала за директора Националне библиотеке само због имена! Знају они да су Американци побожни, па када виде на крају Захтјева за кодификацију црногорског језика – Богић, неће имати скопости да га одбију. А ни презиме, у том смислу, није за бацити – Ракочевић; помислиће госпођа Гунтер да вуче директно поријекло од бога Сунца.
Шалу на страну, Богићу Ракочевићу не преостаје ништа друго него да се узда у црногорске дипломатске канале који ће се, како се каже у „Побједином“ тексту, максимално активирати по овом питању. Могу замислити како ће се тек Американци слатко исмијати на њихову аргументацију, претпостављам, овакву – „с обзиром на чињеницу да је Црна Гора већ десет година суверена држава и да је од скора чланица НАТО пакта…“ Ха-ха-ха-ха…
Мој стари познаник и несуђени сарадник је, заиста, у дубоком офсајду, па је прикладно да ову коме(н)дију завршим његовом пјесмом (нећу му скрнавити латиницу претварањем у ћирилицу, то би га посебно погодило):
CRNOGORAC U OFSAJDU
Prošlost ga zviznula po glavi
u lovu na datume
takav je gnjev prošlosti
opisan u časti oružja
upalog u zaspalu bronzu
svakako
ima i drugih načina
da se između ulaska u istoriju
i njenog slušanja
upali mina
pobjedničke tjeskobe
pored ostalog
premali je prostor
neopreznih pridjeva
što tumaraju prateći vrijeme
odbrane kaveza
riječima koje sijeku vjekove
vraćene na početak pamćenja
da bi igra opet mogla početi.
П.С: За оне којима се свидјела Богићева поезија, ево, гратис, још једна пјесма:
VJEČITI KANDIDAT
Nad gradom
Pri noćnoj svjetlosti.
Nikoga nije bilo u kući
Uzalud je vukao
Ogromnu zavjesu.
Razbijao zidove.
Pomjerao časovnike.
Proglasio me živim ali
Nije me bilo nigdje
Ni u gradu
Ni na groblju.
Niko nije znao
Gdje sam se zaboravio
I zašto je to tako.
